...Obrasci

Činjenica je da svakoga dana sve više i više ljudi uzima moć sebi nazad i ne naseda na tuđa uverenja. Veoma mi je drago zbog toga. I svakoga dana se radujem jer srećem ljude koji se svesno ograđuju i ne žele više da budu deo starog sistema, ugrađenog programa... Ali, dobar deo njih govori kako se bori sa tim, ali ja kažem da ni to nije dobro, jer ako se boriš protiv toga daješ mu na značaju, daješ mu fokus, bez obzira da li si za ili protiv. Najbolji način da se borite jeste da ne budete deo toga.

Ali, samo da znate, potrebno je više od samog pozitivnog mišljenja. Potrebna je upornost i namera za pozitivno mišljenje. A svemu tome je, takođe, potrebna podrška podsvesnog uverenja.

Ako vam vaša podsvest govori da je to samo neka čudna priča, nešto što se dešava nekom drugom, a svesni um kaže da će misliti pozitivno (setite se procenata iz prošlih priča – svesni 5% a podsvesni 95%), šta mislite ko će tu dominirati?

Ako pozitivno mišljenje praktikujete samo svesnim umom, vi doprinosite samo 5%. Znači, ako podsvest ne podržava ta uverenja, tada se borite sa samim sobom i nećete moći da uvidite izražavanje pozitivnih misli.

Hajde sada da celu priču prenesemo na svakodnevni život.

Kako to izgleda na praktičnom nivou: Neko ko zna za ovaj prirodni zakon, i zna šta su uverenja – ne oseća se dobro, ima prehladu, boli ga glava ili nešto slično..., šta tada radi? On veruje i zna da pozitivnim mislima, svojom energijom može sebi pomoći, ali bol u glavi, u grudima nadjačava tu svesnu misao. Podsvest odmah reaguje: da popije lek, da ide kod lekara za dijagnozu...? Hajde sada da celu priču prenesemo na svakodnevni život. Ja vam neću reći da ne popijete lek ili da ne idete kod doktora. Ali, kažem da pre nego što odete kod doktora pogledate šta se dešava u vašem životu u takvoj situaciji.

Ljudi su imali urođenu sposobnost izlečenja milionima godina pre nego što su postojale medicinske škole. Kada se posečete nije vam potreban doktor da vam zaceli rana, to telo radi samo, tako je i sa svim bolestima. No, vratimo se u detinjstvo u onih prvih 6 godina. U prosečnoj porodici, kada bi se dete razbolelo (ili bilo ko u porodici), uobičajena konstatacija roditelja je da se mora otići kod doktora. To je bilo programiranje, a lekcija je bila ta: da bih se izlečio moram otići kod doktora, a ne da se mogu izlečiti sam.

Eto, imamo informaciju odakle nam iz podsvesti izlazi šta treba uraditi u toj situaciji.

Šta dalje imamo u našem programu?

Mnogi ljudi kažu da su se osećali bolje na putu ka doktoru, ili dok su čekali u čekaonici. Ispada smešno, ali nije. Dok nisu prihvatili program, bili su u mogućnosti da se sami izleče, ali sada imaju program koji kaže da za to treba da se ode kod doktora. 

Lekcija nije bila da naučimo šta doktor treba da ti uradi, već samo da odemo kod njega. Ljudi se razbole i ne mogu sami da se izleče jer program nalaže da treba da odu kod doktora. Postoji obaveza da se ode kod doktora i u njegovom prisustvu ta obaveza je urađena, jer program ne kaže da on nešto treba da radi, već samo da odete. I odjednom, mogućnost da se sami izleče, počinje da radi, i u čekaonici se osećate mnogo bolje – dok niste došli. Poprimljen je program koji ograničava. A zatim ste uspeli tako što ste pratili taj program samo time što ste otišli kod njega. I to je sve što treba da uradite, samo da odete.

Koliko ljudi ste čuli da su imali strašne zubobolje, a čim reše da odu kod zubara ili kad stignu tamo zub prestane da boli?

Vaša fizička ekspresija je kao ogledalo vaših životnih iskustava. Ljudi koji su srećni – zdravi su. Znači, kada ste u fazi „raj na Zemlji“, sigurno je da se nećete razboleti. Tada ste potpuno zdravi. Ali, kada se iz te faze vratite u „stvarni život“ tada dolazi do bolesti. Kada ste bolesni, odmah pomišljate da nešto nije u redu sa vašim fizičkim telom.

Nije to počelo od biologije; svega 2% bolesti je povezano sa genetikom, a ostalih 98% se pripisuje okruženju. Kada osoba kaže da ima gen raka dojke, odmah pomisli da će ga i ona dobiti. 50% žena koje imaju taj gen dobiju rak dojke. Šta je sa ostalih 50% koje imaju taj gen, a nisu ga dobile? Nikada nisu proučavane one žene koje ga nisu dobile, već samo one koje jesu.
U čemu je razlika i šta to drugačije rade ove žene koje to nisu dobile? Njihov životni stil je drugačiji. Njihovi stresovi, strahovi, brige nisu isti kao kod žena koje su se razbolele. Geni vas čine sklonima da dobijete bolest, ali ta sklonost se zasniva na tome kako vi gledate na život.
Istorija je pokazala da kada porodica koja ima istoriju sa rakom usvoji dete, usvojeno dete ima istu procentualnu mogućnost da dobije bolest kao i biološki naslednik. A to dete je došlo iz potpuno drugačijeg genetskog stabla. Znači, nisu geni izazvali bolest, već način života, pogotovo kada on uključuje stres. Nema mesta čuđenju što je toliko ljudi bolesno. Svakim danom su pod sve većim stresom, upleteni u mrežu, poprimili disharmonične vibracije i tada se dešava i disharmonija tela. Znači vaš je život ogledalo onoga što vidite, osećate, preživljavate...

Smanjite gas i sagledajte stvari. Ako ne znate šta je uzrok, odmah se zapitajte: da li sam srećan u životu, kakvo mi je emotivno stanje, da li radim ispravnu stvar u smislu podrške mom telu.., hajde da napravim temeljan pregled stvari.

Kako postajete svesniji, tako vam se u životu počinju dešavati čuda.

Isus je rekao: „Vi to možete da radite bolje od mene, ali vi ne verujete.“
I to je apsolutna istina. Kada imate punu kontrolu svoje svesti, sa tim verovanjem vi stvarate čuda.

Daću vam za primer čudo spontane remisije. Osoba koja ima neizlečivu bolest jednostavno kaže sebi da joj je dosta svega, da neće više da bude bolesna, da će promeniti pogled na život. I čim se to desi, tada se dešava ono što nazivamo spontana remisija. Neki bi to nazvali čudom, ali to je potpuno preuzimanje kontrole nad svešću i manifestovanje života u kom ste potpuno svesni i prisutni, i uvid tome šta donosi harmoniju u vaš život.

Nesvesna podsvest može postati svesna kroz promenu. Uz pomoć svesti možete sagledati šta se dešava, ona je ta koja ima perspektivu. 

„Mi kao ljudska bića treba da se okrenemo ka onome što MISLIMO da će nas usrećiti.“

Lepo zvuči... Prava udica! Još samo da se čovek na nju upeca. Kako mi znamo šta će nas usrećiti? Iz ovog stanja uslovljenosti mi nemamo pojma šta je to što nas može usrećiti!

Tako se jedan čovek, pre nego što je postao svestan, na ovo upecao.

Želeo je da kupi sportski auto. Mislio je da će biti srećan ako bude imao taj super auto. Kada je kupio auto, nije postao srećniji, čak šta više dobio je tri kazne za brzu vožnju, jer nije mogao da jurca sa njim po gradu. Na kraju mu je taj auto postao teret. Program da će ga taj auto usrećiti je bio pogrešan. Ne može vas auto usrećiti. Na kraju je shvatio da nas ne mogu materijalne stvari usrećiti.

I jedna žena, takođe. Novac, putovanja... Ostvari joj se želja u potpunosti, čak i više. Ali, nije postala srećnija. Sa putovanja sa vraćala sve tužnija, nije imala s kim da podeli te "radosti"; stvari koje je dugo priželjkivala i sada uspela tim novcem da kupi, sada stoje u ormaru i nikako joj ne pomažu da povrati tu radost koju je osetila kada ih je kupovala... I ona je shvatila da nas ne mogu materijalne stvari usrećiti. A da je pronašla unutrašnji mir, ne bi joj bio potreban niko za podelu radosti. Jer, bila bi joj dovoljna njena lična ispunjenost, zar ne?

Šta nas onda može usrećiti?
Sloboda, mir, ljubav, sklad u okolini...
Može li mi iko reći koja je cena totalne slobode?
Koja je cena potpunog mira i sklada sa okolinom?
Dobar odnos sa nekim ko vas podržava i ispunjava, koja je cena toga?

Program nalaže da novac usrećuje ljude, zbog toga imamo milione koji samo gledaju kako će da zarade više para da bi bili srećni. Čak i oni najbogatiji nisu srećni. Programiranje je bilo pogrešno. Da smo bili drugačije programirani ne bi imali želja za toliko nebitnih stvari, kratkotrajnih stvari...

Ali, kao da jednostavno moramo proći proces toga da sami saznamo šta to ne valja, da bi kasnije zaključili šta valja. Koliko ljudi je započelo taj proces, pa opet ponovilo istu grešku?

Na primer: Čovek se oženio četvrti put. Već tri puta je ponovio istu grešku. Do sada bi taj neko već trebao naučiti da koji god šablon da je gurao tri puta, da će se verovatno opet ponoviti dok se on sam ne promeni, a ne njegov partner.

U suštini sebi privlačiš istog partnera, ali sa drugačijom bojom kose i drugačijim imenom, a budući da si sam privukao tog partnera opet ćete igrati istu igru. Pitanje je da li se može naučiti, odgovor je da može. Ali, to ne nauče mnogi jer smatraju da je to njihova sudbina i da je život takav.

A podsvest i dalje ostaje nesvesna. To je pravi problem.

I sve dok ne promenite podsvesni program, koji je u suštini navika, ponavljaćete istu naviku, jer to podsvest radi.

Definicija ludila je: ponavljaš istu stvar iznova i iznova, a očekuješ da se nešto drugačije desi.

Ako ponavljaš istu stvar, isti rezultat ćeš i dobiti.

Ako nam podsvesni um navike kroji priču, pitanje je kako to promeniti.

Treba samo promeniti podsvesni um, jer tu leže navike koje smo, ponoviću, poprimili od drugih ljudi. Sve te navike su došle od drugih ljudi, i zbog toga se retko poklapaju sa onim što želite svesnim umom, što ste u stvari vi i programi koje vi kreirate. A osnovni program podsvesnog uma je onaj koji smo prihvatili u prvih 6 godina našeg razvoja.

Idemo dalje...

...Promena

Ako smo došli do nekih saznanja i dobili uvid šta je u stvarnosti istina, shvatićemo da je sve što vidimo naš odraz (ako neko želi može to sam sebi i dokazati).

Naši jedinstveni umovi pružaju nam slobodu da percipiramo okolinu na različite načine, po svom izboru.

No, postoji mali problem u dokazivanju ovakve priče. Mi stalno zaboravljamo i iznova i iznova reagujemo samo čulima, fizičkim delom. Sve drugo nam teško ili skoro nikako ne ulazi u svest. Zašto. Zašto je teško poverovati da smo nešto više od fizičkog tela?

Pa baš zbog tog ugrađenog programa. Tako su nam rekli!

Svi su nas lagali. Lagali nas roditelji, lagali nas u školi, u crkvi, u bolnici, lagali nas mediji, vladari.... A mi im svima poverovali. I eto, tu smo gde jesmo.

Kada čovek dođe u bezizlazno stanje, u očaju traži spas (traži i dobićeš) i dolazi do spoznaje. A šta je spoznaja? Da je pogrešno verovao da mu je suđeno da vodi neuspešan život, da je „loše sreće“. A nema sumnje da su ljudi skloni da istrajavaju u tim pogrešnim uverenjima.

Lampica!!!

Spoznaja da se promenom verovanja može promeniti karakter života.

I eto, postoji put koji od uloge „večne žrtve“ može dovesti do nove uloge – uloge sukreatora sopstvene sudbine.

I pokreće se proces razbijanja starih verovanja. Verovanja da smo mi nežna, kratkotrajna tela... Ne! Mi smo moćni kreatori svojih života i sveta u kome živimo.

E sad, još jedan problemčić. Postoje dva dela uma.

Svesni um – on je kreativan, on misli o budućnosti, osvrće se na prošlost, rešava probleme...

Podsvesni um – on je vezan za navike. Kad jednom nešto naučimo, mi više i ne moramo da razmišljamo o tome, već se ta radnja automatski obavlja.

Većina ljudi misli da život vodi uz pomoć svesnog uma. Bilo koga da pitate šta želi od života reći će vam: zdravlje, ljubav, novac... i svi misle da im život vode ta uverenja, te želje o tome.

Ali, i nauka je otkrila da životom upravljamo svesnim umom samo 5%, a 95% vremena naš život vodi podsvesni um (podsvesni program). A tih 95% stekli smo u prvih 6 godina života, a i kasnije, tokom odrastanja prolazeći kroz raznorazna iskustva.

Kad to razumemo, onda možemo da sagledamo svoj život praktično i da kažemo sebi: Neću više biti sluga ovom programu! Hoću svoj život da živim svesnije!

Ali, ali, ali... To je samo početak buđenja i nije dovoljno samo to reći. Jer, naš mozak i misli i dalje nisu u potpunoj kontroli. Zašto? Zbog onih 95%.

Pitanje: Kako podsvest uči, kako da promenim taj program, sva ta uverenja? Kako da odbacim sve ono u šta sam do sada verovao? Ma, šta verovao, bio ubeđen?

Možete da čitate knjige, svesni um uči kroz čitanje. I podsvesni um može isto da čita knjige. I šta posle? Vi ste oduševljeni informacijama koje ste dobili iz knjiga, sve vam je „navodno“ jasno, ali, vaš život ostaje isti. Ništa se ne menja. Zbog čega?

Pa zato što dominira podsvesni um, a on je taj koji radi iz navike. Sve ono što iznova i iznova, iz dana u dan ponavljate.

Dakle, ako uspete da budete prisutni i svesni kada vam dođu negativne misli, kada ih prepoznate (psiholozi tvrde da je 70% misli koje nam prolaze kroz glavu negativno i suvišno), da ih zaustavite i promenite verovanje, obrnete ih u pozitivne, i što više to budete radili, podsvesni um će sve više učiti i pretvoriti to u naviku.

Većina postavlja pitanje o onih 95% i 5%. Svesni um razmišlja (prošlost, budućnost, problemi... bla, bla, bla). Znači, kada razmišljate vi koristite svesni um. E sad, ako svesni um služi za razmišljanje, ko onda radi sve ostalo?

Kada ne obraćate pažnju i razmišljate šta ćete raditi sutra, vaš podsvesni um radi SVE ostalo. Zato je bitno biti prisutan. Ako smo svesni onoga što se događa u nekom trenutku, u sadašnjem trenutku mi nećemo imati podsvesnu reakciju. Šta to znači? Kada nam se dešava neka situacija mi uvek imamo automatsku reakciju (ako nismo prisutni). Ako smo prisutni, možemo da kažemo sebi da to ne želimo da radimo, da je to stara matrica i da gledamo kako to, tu situaciju na novi i bolji način da rešimo ili uradimo. To moramo stalno sebi da ponavljamo.

Ljudi se vrlo često ljute na sebe, ali i na druge, jer stalno prave iste greške i na kraju postanu izmoreni, obeshrabreni i razočarani. To je samo navika. Kada ponavljate ispravan način, na kraju ga i usvajate.

Srećom, sada postoji mnogo načina i tehnika da čovek pronađe put ka prosvetljenju, načina da prepravi podsvesna uverenja mnogo brže. Naravno, put nije lak, zahteva mnogo upornosti, ali najbitnije je biti prisutan, sada.

Činjenica je da smo opterećeni raznim informacijama tako da ispada da nam je život prebukiran. Svesni um uvek luta razmišljajući o stvarima i problemima koje treba rešiti, a to znači da je tada podsvesni um glavni, kolovođa. Ljudi uglavnom poriču ovo i tvrde da svesno znaju šta rade, a ništa im se u životu ne menja. Pa naravno da se neće promeniti, jer oni to ne vide, zato se i zove podsvesno – ispod svesnog. Sakriveno....

Na putu promene ljudi shvate i prihvate i žele promenu. Ali život ne postaje raj samo sa saznanjem i željom. Mora da se započne kreacija. Na svim nivoima. U svim aspektima življenja. Promena je neminovna i velika.

Ali, neki se opiru tom fizičkom delu promene. Hoće iste prijatelje, isto okruženje, isti posao.... Nemoguće, to je nemoguće. I bolno. Bolno je izaće iz te komforne zone življenja. Iako im se ne dopada ta zona, ipak im je poznata, utvrđena. Neki čak kažu da ne bi baš sad da prave nered u svom životu, a ne znaju da već imaju nered svojim podsvesnim uverenjem. Za neke ljude i bolest je komforna zona; njime održavaju pažnju drugih ljudi. Jer, ako ozdrave možda ih ti isti ljudi neće primetiti. Ili, ako ozdrave kako posle da žive bez tog stanja bolesti. Navikli su...

Smisao života je da živimo srećno i u skladu sa okruženjem, zar ne? Znači, bitno je da shvatimo da smo mi ti koji kreiraju život. Ako preuzmemo tuđe kreacije, onda manifestujemo ono što je neko drugi stvorio. Kako postajemo svesniji, onda na nas sve manje utiču spoljašnja dešavanja i tuđe kreacije.

Idemo dalje...

Promena?

Da li se čovek može menjati?

Da, ako želi.

Da, ako mu smeta ono što jeste.

Da, ako je nezadovoljan svojim životom, u bilo kom smislu.

Da, ako oseća da je u neskladu...

Da, samo ako želi.

Kako?

Nije lako... ali vredi.

Ako pođemo od toga da ličnost jednog čoveka nije nastala brzo, znači, ne može se brzo ni promeniti. Ličnost se formira od rođenja, a onda tokom života uticajem raznih faktora.

U prvih 6 godina života mozak nije svestan, jer dete ne dostiže svesnu funkciju mozga dok ne napuni 6 godina. U tim godinama života funkcije mozga rade na nižoj frekvenciji koju zovemo „TETA“. Takvo stanje možemo uporediti sa hipnozom. U tim godinama smo kao televizijska kamera, snimamo sve oko nas, što kasnije uvodimo u naš program. I tako se dešava da mi u stvari praktikujemo uverenja, stavove i ponašanja, ne nas samih, već naših roditelja, porodice i društva. To postaju temeljna uverenja. Znači, u prvih 6 godina život se programira; i kakav program usvojimo, tako živimo.

I to je tako. U tim godinama primimo sve i skidamo programe svoje okoline. To postaje podsvesni program koji je u suštini navika. A navika je ono što ponavljamo, ponavljamo... Ponavljanjem dobijamo iste rezultate tokom života. Onda to nazivamo sudbinom, genetikom, bla, bla, bla.....

Šta je bitno? Shvatiti da je osnovni program podsvesnog uma onaj koji smo prihvatili u prvih 6 godina (osnovni) i sve ono što je usledilo posle toga. Shvatiti da naša prošlost utiče na našu sadašnjost i budućnost po izvesnom automatizmu kojeg uglavnom nismo svesni.

Ljudi uglavnom nisu svesni svoji osnovnih uverenja o životu. Uzrok se krije u detinjstvu. Ništa roditelji ne moraju učiti decu (aktivno), ona stiču svoje programe ponašanja jednostavno posmatranjem roditelja, braće i sestara, vršnjaka i učitelja. Jesu li vam vaša iskustva u ranom detinjstvu pružila dobre modele ponašanja za nastavak vašeg života? Tokom tog perioda podsvesno se stiče program ponašanja potreban da se postane funkcionalni član društva. Osim toga, um deteta takođe skida sva ona uverenja koja se odnose na njega samog. Kada roditelji malom detetu kažu da je glupo, bezvredno, ili da ima bilo kakvu negativnu osobinu, to se u njegovom umu registruje (beleži) kao činjenica. Ta stečena uverenja prave osnovu koja upravlja sudbinom tog deteta. Iako kasnije, ta osoba u domenu svesnog uma može imati visoko mišljenje o sebi, moćniji nesvesni um istovremeno će proturiti stari program i stvoriti probleme.

Da bismo krenuli u proces promene, moramo da razumemo temelje programiranosti. Ako nam temelji nisu jasni, nikakva nauka, knjiga ili bilo šta drugo nam ne može pomoći.

Šta sada mi tu možemo da uradimo?

Prošlost da promenimo ne možemo. Ona se već desila, a mašinu za putovanje kroz vreme nemamo. U stvari imamo je u našim mislima i sećanjima. Ali, ono što možemo promeniti je naša percepcija, doživljavanje i tumačenje prošlosti, ono što može da izmeni našu percepciju, doživljavanje i ponašanje u sadašnjosti. Možemo promeniti to da naša prošlost više ne upravlja našom sadašnjošću i budućnošću.

Osoba koja sada upravlja vašim životom nije se dogodila slučajno.

Ona je rezultat: određenih spoljašnjih faktora, ljudi koji su vas formirali bilo da je to u pozitivnom ili negativnom smislu, određenih reakcija i tumačenja, unutrašnjih faktora, odlučujućih izbora koje ste kroz život pravili.

Ako to shvatite, imate mogućnost da razdvojite šta je tu vaše a šta je tuđe, ono što je dobro i ono što je loše. Tek tada možete otkriti pogrešne informacije o sebi, drugima, svetu, koje su izvor pogrešne slike o sebi. No, promenom te slike, može se napraviti bolji izbor za budućnost. Izbor je vaš.

Ako baš želite da se pozabavite istraživanjem i zavirite šta je to što su kod vas izgradili unutrašnji i spoljašnji faktori, uzmite jednu svesku i počnite da pišete. Možete i da podelite na periode (predškolski 1-6, pa 7-12, pa 13-20, 21-38...)..... To se zove PEŠKE i OKOLO.

Ali, naravno, može to i kraće.

Ko sam ja SADA? Gde sam ja SADA? Da li sam srećan SADA? Da li imam sve ono što mi treba SADA?...

Ako ste zadovoljni time ko ste i gde ste sada, onda se vi i ne morate menjati. Onda vaš uslovljeni program, kao avet, ostaje u vašem nesvesnom. A on je deo vas, i nepogrešivo vas vodi, hteli vi ili ne.

A ako niste zadovoljni, onda...

Idemo dalje...

JABUKA

Jabuka... energija u određenom obliku. I čovek je energija u obliku.

U skladu sa prirodom? Šta u skladu?

Bezuslovna ljubav, bezuslovno davanje, prisutnost, potpuna sloboda... Idealno!

A što onda čovek nije kao jabuka? Da li može da bude kao jabuka?

Ovo drvo nema ego... nema uverenja...

Da ima, ono bi se na svaku otpalu i istrulelu jabuku naljutilo i reklo: "Ja neću sledeće godine dati plod!
Ne poštuju dovoljno moj trud!"

Ali, ne! Ovo drvo bezuslovno daje svoje plodove svake godine i ne pita se ko će ih ubrati, ko će ih pojesti; nema nijedno uverenje koje će je sprečiti da rodi opet i opet... Niti razmišlja o vremenskim prilikama. Ima svoj životni vek i ispunjava svoju svrhu postojanja.

I... to je to!

GLAD

Samo posmatrajte: vi osećate glad.

To je realno, vašem telu treba hrana, ili upravo zato što jedete svakog dana u isto vreme, ne kaže li zato sat da je sada vreme?

"Osećaj glad!" kaže sat, i vi odmah sledite naredbu: započinjete da osećate glad.

Je li to prava glad?

To nije prava glad u kojoj što više ostanete gladni, više će ona rasti. Ako jedete svakog dana u jedan sat i osećate glad u jedan sat, čekajte: upravo posle deset minuta nećete osećati glad; posle jednog sata potpuno ćete je zaboraviti.

Šta se dogodilo? Da je glad bila realna, posle jednog sata bila bi veća – ali ona je nestala.

To je bila tvorevina uma – ne stvarna telesna potreba. Samo jedna imaginarna potreba, nerealna potreba.

Posmatrajte šta je realno, a šta je nerealno i postaćete svesni mnogih stvari.

Onda možete da ih sredite i život će postati jednostavniji.

Dakle, naći šta je nerealno. Ako je nešto nerealno, ako ste našli da je to tako, to jednostavno nema moć nad vama. Onog trenutka kada razumete "ovo je nerealno," moć se gubi i stvar je mrtva, više ne utiče na vas. Život postaje sve više jednostavan, više prirodan. A onda, ubrzo vi postajete svesni da je većina stvari u vašem životu nerealna.

I tako...

SVETLOST

Neznanje nije odsustvo znanja; neznanje je odsustvo svesti.

Neznanje je vrsta pospanosti, neka vrsta dremeža, vrsta hipnoze; kao da hodate u snu.

Niste svesni šta radite.

Niste svetli, celo vaše biće je tamno.

Možete znati o svetlu, ali to znanje o svetlu nikada neće postati svetlost.

To će postati prepreka prema svetlu, jer kada znate previše o svetlu, zaboravljate da svetlo treba da se dogodi vama.

Vi ste obmanuti svojim znanjem.

To je kao da živite u tamnoj ćeliji. Čuli ste o svetlu a niste ga videli.

A kako možete slušati o svetlu?

Ono se može samo videti. Uši nisu čulo za spoznaju svetlosti; oči jesu. A vi ste čuli o svetlu.

Slušajući stalno o svetlu, počeli ste osećati da znate svetlost. Znate o njemu; ali znati o njemu nije znanje njega.

Vi ste čuli.

Kako možete čuti svetlost? To bi bilo kao da neko kaže da je video muziku.

Besmisleno, zar ne?

Vi konsultujete knjige, raspitujete se, tragate za tuđim iskustvima... Možete čak naići na nekoga ko je video, ali onog trenutka kada on nešto kaže o tome, za vas to postaje ono što se čulo. To je lepo. Čuli ste i zapamtili. Memorisali ste, ali kako možete znati istinu pomoću slušanja? Morate je osećati.

"Svetlost" nije govor – to je iskustvo.

U stvari, morate je živeti.