SAVRŠENO...

Savršeno slušanje je

kada neko bolje čuje sebe

nego druge.

Savršen vid je

kad neko bolje vidi sebe

nego druge.

Jer, ne možemo razumeti drugoga

ako ne razumemo sebe,

i ne može se sagledati stvarnost drugoga

ako se prethodno nije sagledala svoja.

Onaj ko stvarno ume da sluša, 

čuće te i kad ništa ne govoriš.

Antoni de Melo

ISTINA ILI LAŽ?

Zanimljivo je da se u stvarnosti tragedija (neki nemio događaj) vrlo retko dešava i uglavnom kratko traje, ako je uopšte ima, ali zato je u ljudskim glavama stalno prisutna. Odnos stvarne tragedije i izmišljene je otprilike 1:1000000.

Koliko samo dana u nizu prođe a da se ništa loše ne dešava? Apsolutno ništa. Znate o čemu pričam – o "stvarnom", vidljivom događaju koji vas izbaci iz koloseka.

U jednom danu vrlo retko se desi neki nemio događaj (osim ako nije neka ekstremno stresna životna faza), ali zato u glavi je haos sveprisutan – sve vreme, osim ako nismo našli način da ga se rešimo.

Jedno je stvarnost, a drugo su uslovljeni programi. Kad ne bi bilo te uslovljenosti ne bi bilo ni haosa u glavi. Dakle, stvarnost je u suštini vrlo mirna po svojoj prirodi, ako je doživljavamo bez uslovljenih misli.

Uslovljeni programi su po svojoj prirodi izrazito stresni i neprirodni i što je najvažnije potpuno su lažni. Kad se uvidi njihova neistinitost, oni prirodno gube svoju snagu i uticaj na nas. Mi možemo (ako hoćemo) da raskinemo dugogodišnju saradnju s nekim jezivim uslovljenim programom.

U stvarnosti, te uslovljenosti nisu naši neprijatelji i same po sebi nemaju nikakvu snagu. Ono što je najzanimljivije je to da neka uslovljenost ne može biti svesna sebe i ne može kontrolisano vladati nama ako mi to sami iz nekog razloga ne dozvolimo.

To je vrlo bitan podatak – ono što nas čini – Ja Jesam – jeste Svest da Jesmo. Uslovljeni programi nemaju svoju ličnu svest i ne mogu je imati. Ako uslovljenosti vladaju našim životom, to je zato jer ih je svest oživela. Iako Svest u bilo kojoj opciji (sa ili bez uslovljenosti) ostaje netaknuta, naša osnovna uloga u ovom životu jeste – osvestiti tu večnu Istinu i onda postojanje uslovljenog programa postaje suvišno i neprirodno.

To je kao da nosimo masku na licu, a ispod nje imamo savršeno naše lice. Maska je u takvom slučaju višak, nešto što smeta, skriva stvarnost i nije prijatna za nošenje.

Tako je i sa uslovljenim programima – odjednom postanu višak, baš kao neka nesrećna maska na savršenom licu i onda je samo pitanje trenutka kad će nam je biti dosta pa ćemo je skinuti, zavitlati i baciti.

Nijedan uslovljeni program nije istinit – nijedan!

Teško je to i zamisliti, zar ne? Recimo ako imamo samo jednu priču sa jednim pogrešnim podatkom – menja se smisao cele priče, a samo ta jedna priča utiče na neki način i na sve ostale priče iz našeg života. Samo jedan pogrešan podatak! A šta ako je skoro sve pogrešno?

Veliki deo naših misli (gotovo sve, osim ako nisu iz višeg Bića) su neistinite. To znači da čitav svoj život možemo proživeti u jednoj vrsti iluzije, potpuno nesvesni da uopšte ne živimo Istinu – ono što stvarno jeste.

Programi su sami po sebi jako uverljivi jer to i jeste njihova uloga – da nije tako mi s njima ne bi imali nikakvih problema.

Kako to izgleda u praksi?

Evo primer iz svakodnevnog života:

Program PANIKA – recimo uhvati nas panika i to na sledeći način: prvo osećamo blagu neprijatnost i onda krenu misli na temu tipa: „Nešto nije u redu“, „Znam šta nije u redu! Sigurno se nekome od mojih dogodilo ili događa nešto loše!“ Iz blage neprijatnosti ulazimo u fazu panike.

U tom trenutku um besomučno pokušava „pomoći“ prisećajući se već proživljenih situacija u kojima se „to“ stvarno dogodilo... pa čupa sećanja napolje kako bi nam pridodao sve potrebne podatke za ovu situaciju, a u stvari izmišlja.

Um u takvim situacijama ispunjava svoj prirodni zadatak i to radi automatski. Mi, ili mu pomažemo ili se opiremo. E, a sad opet: imamo slobodnu volju izbora. Da li ćemo vratiti stvari u ravnotežu i na koji način, zavisi samo od nas. Ako krenemo putem Tišine, panika će popustiti i suočićemo se sa činjenicom da se ništa u stvarnosti nije ni dogodilo, a i naš um će konačno odahnuti jer je očistio nemili izmišljeni događaj.

A šta se stvarno dogodilo? Ne znam... ali nije to baš tako komplikovano i složeno kako izgleda na prvi pogled.

Prvo, nemilog događaja nema, nije ga ni bilo – odnosno jeste, ali samo putem naših misli (uslovljeni program). Istina, ako mi živimo u stalnom strahu – vrlo je moguće da privučemo neku nesreću na sebe (jer privlačimo ono što jesmo), ali ovde se ne radi o tome već o jednoj vrsti svakodnevne tiranije sopstvenim mislima.

Lako je o tome govoriti iz neke smirene situacije, ali kad je faza panike onda je teško uočiti da se radi o čistoj laži. Međutim, ako se i stvarno nešto dešava, a mi imamo predosećaj ili stvarno nešto osećamo vezano uz neki događaj koji je baš sada na snazi – onda je naše tumačenje tog događaja potpuno pogrešno.

Ovo je možda najvažnija stvar koje treba biti svestan. Um voli da tumači i u tome je majstor, međutim od Istine je udaljen beskonačno mnogo. 

Znači, nijedan podatak iz uma nije verodostojan, nijedan! To su Programi.

Čista svest je nešto sasvim drugo i njena priča se uglavnom teško može preneti rečima. Ali, recimo da se može rečima ukazivati na nju ili barem naglasiti šta Ona nije. U teoriji sve je moguće pa i proživeti ceo jedan životni vek (nema toga što teorija nije obradila i to u detalje), ali stvarni život je u stvari nešto sasvim drugo.

Stvarni život je lišen iluzije uslovljenog programa. Uslovljenosti su i dalje prisutne, ali nemaju više tako veliki uticaj na naš život jer su jednostavno „provaljeni“ od strane Svesti.

Vrlo je važno spoznati: sve što vidimo kroz svoje misli (programe) je pogrešno – ako posmatramo i tumačimo svet kroz Programe sigurno smo 100% u laži, bez izuzetka.

Naša svest prihvata kao realnost ono što postoji u našoj svesti!

Vredi li živeti život koji ne postoji?

Paaaaa...

Ne! Ali vredi živeti život kome je namera da se oslobodimo tog lažnog stanja.

I nije SVET kriv što smo mi tu gde jesmo. Sa SVETOM je sve u redu, uvek! SVET je upravo savršen baš sad ovakav kakav jeste.

Ako možeš...

Napisana je za sve nas...

za sva vremena...

Rudyard Kipling (1865-1936)

IF

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too;

If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated, don’t give way to hating,
And yet don’t look good, nor talk too wise.

If you can dream – and not make dreams your master;
If you can think – and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two imposters just the same;

If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken
And stoop and build’em up with worn-out tools:

If you can make one heap of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breath a word about your loos;
If you can force your heart and nerve and sinew

To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: “Hold on!”
If you can talk whit cowds and keep your virtue,

Or walk with Kings – nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty second worth of distance run,

Yours is the Earth and everything that’s in it,
And – which is more – you’ll be a Man my son!

Dr Quantum u 2D zemlji

˝Prirodno je da kvadrat ne razume kocku,

nedostaje mu još jedna dimenzija.˝

BUĐENJE (2)

I desi se...

Na veoma prost i jasan način ispred vas se pojavi čovek (uslovno govoreći) koji je sposoban da vas suoči sa paklom ispod vaše kože. Naleteo je na vas, osetio znak, dao vam usmerenje i otišao od vas. On vas ne želi. On vas ne žali. Neće da vas uči, neće da ga sledite, ne dopušta vam da budete ovce za šišanje, iako i to rade ponekad kada žele. 

Ali, pre svega, nauči vas kako da učite sami od sebe, od okoline, od drugih ljudi. Sve što smo izmislili o Učiteljima je samo naša idealizacija. O tome kako nas neko željno očekuje, kada smo spremni da postanemo učenici je samo bajka. Niko vas ne očekuje. Niti ikoga zabole briga što ste vi spremni. 

Možete biti spremni po hiljadu puta, nebitno. Ni Učitelj ni Univerzum vas ne očekuje željno. Sami ste. Sami ćete i ostati. I kada to shvatite, a tek kada prihvatite, razumećete zašto nema ko da vas nauči. Nema koga da nauči. Morate sami da proletite kroz AMBIS i da se suočite sa sobom. Tada shvatite da nema nikog ko bi vas mogao PROBUDITI, niti da to iko želi.

Shvatićete da Učitelj ne sedi iza ugla i čeka vaš dolazak. 

Negde sam pročitala da pravi majstori nemaju nikakve tehnike, nikakve alate, ali zato i ne primaju učenike koji traže tehnike. Zanimljivo!

Tehnike su zbir instrukcija kako i šta, ali nikako meditacija ili neko stanje svesti.

Tehnika je šarena laža za UM. Dok se Um mlati mantranjem i tehničarenjem – ONO ŠTO JESTE u čoveku odradi stvar. Doduše, možda neka tehnika i radi, ali učenik to ne oseti. Hm, zašto?

Elem, dok neko misli da zna šta je najbolje za njega, time možda uskraćuje sebi bilo kakav napredak. Taj isti Ego ga je i doveo u to stanje. Iz života u život ga voza po celom univerzumu – gore-dole, od jedne do druge tehnike, od jednog do drugog Učitelja... sve dok ne shvati da od toga nema ništa.

Pravom Učitelju prilaziš bez očekivanja, sa praznom posudom svog uma. E, onda se možda nešto i ulije u nju. Kad je puna do vrha nema šanse da išta još dospeš... Preliće....

Isto tako, da bi nešto primio prvo moraš pustiti ono što sada držiš. U tome je problem. Svi se mi grčevito držimo za svoje individualne iluzije a onda se čudimo kako stvar ne funkcioniše. Prvo pusti pa onda vidi! Ali, to nije nimalo lako...

Pravi Učitelj, nije dobroćudni lik, neće vas maziti po glavi, on nije došao da vam ugađa. Došao je da vas PROBUDI. 

I neće birati način na koji će to da uradi. On nema sažaljenje za vas. Od života će vam napraviti pakao. I kada sve saspe u pepeo, oteraće vas od sebe. 

I kada ga u potpunosti U SEBI uništite, sravnite sa zemljom sve što je rekao i što ste s njim naučili, ispovraćate ga iz svog sistema, Vi ćete postati kao ON. 

On je budilnik, strah i trepet učenika, ne njegova uspavanka.

Pravi Učitelji vam ne nude bajku. Njih ne možete voleti, njih samo možete mrzeti. A njih baš zabole za vašu mržnju, za vašu ljubav. Oni znaju šta ste i ko ste. I to žele da PROBUDE. 

Postojanje ne želi vaše obožavanje. Učitelj neće da ga volite, mrzite ga... kudite... i šta sve ne. On želi da postanete SVESNI. 

Niste posebni ako ste tragaoc. Naprotiv, niste ni blizu posebnosti. Ispod proseka ste. Da ste iznad proseka, da ste posebni, ne bi tražili to što tražite, ne bi tražili Učitelje, Majstore... itd. 

Suočili bi se sa sobom.  Ne bi radili, ni mantre, ni tantre, ni jogu... a ideja o kundalini bi vas čak i zasmejavala. 

Upoznati SEBE je namera iskrenog tragaoca, a ne naći Učitelja. Niko ne može vama naći istinu sem vas samih. 

Šta je to što ljudi u svom traganju očekuju od Učitelja? Kakav bi on, po njima, trebao biti? Kakve osobine, kvalitete treba da ima?

Većina kaže otprilike isto:

„Očekujem da je iskren, saosećajan, da ima ljubavi, oštrinu, disciplinu (šta god ovo značilo), jasnoću, preciznost, jednostavnost, običnost, dobrotu, svestranost... ” i slično.

Naravno to su neke od osobina ljudskih bića u ovom našem svetu.

Da li znate li šta su oni u stvari opisali?

Opisali su svoje najdublje kvalitete. Kvalitete njih sami kao Ispoljenih Bića. Ono što očekuju od Spoljašnjeg Učitelja je njihov Unutrašnji Učitelj ili drugim rečima njihovo Ispoljeno Biće, oni sami. 

Eto, ispada da u duhovnoj potrazi mi tražimo samo ono što imamo. Ništa drugo ne možemo ni tražiti jer ništa drugo i ne poznajemo.

Ako ste upoznali pravog Učitelja, pričate s njim i tražite savete – on će vam reći da to što vidite jeste VAŠ svet a ne njegov. Na koji god način probate da mu nametnete uslovljenu sliku sveta koju imate, on vas uvek vraća vama. Na osnovu toga mnogi tragaoci zaključe sasvim desete zaključke ili uvide od onih koji im se tim susretima prenose. Nijedan pravi Učitelj ne govori o Spoljašnjem Svetu, jer za njega nema razlike između Spoljašnjeg i Unutrašnjeg Sveta. Oni su vaš odraz.

Unutar sveta oko nas, mi smo u stalnoj potrazi za onim što Unutar sebe imamo. Bežimo od onoga od čega bežimo i Unutar sebe. Tako da je realnost spoljašnjog sveta naša unutrašnja realnost.

Razumevanjem ovoga, Rad na Sebi se ubrzava, otkrivaju se nove metode pomoću kojih sami sebe budimo i delujemo i na ostale oko nas. Rad se ubrzava i čovek ubrzo stiže pred ono što smo nazvali Ponor ili Ambis. A u ambisu nestaje sve. Svet, mi sami, naše projekcije, ideje, ideali...

Pred tim ambisom sve što smo projektovali, bilo to neko učenje ili znanje ili šta već, propada i nestaje. Čovek Umire.

Ako se vrati nazad u ovu realnost on više nije isti. Njegova lažna ličnost je umrla i njega nema. Ovamo se vraća samo čista Realnost, sama Svest.

Ono što je zanimljivo jeste da mi i dalje imamo očekivanja od takvog čoveka, Učitelja. Mi i dalje na njega projektujemo ono što želimo ili ne želimo.

On sam i dalje koristi Um, jer bez njega on ne može da se ispolji. Um je radni organ ispoljavanja u ovoj realnosti. I samim tim on i dalje ima neka ograničenja, ali o njemu ne bih sada, jer bi ova priča otišla u drugom smeru. Jer sve što vi sami nemate kao svoje sopstveno iskustvo o ovom pitanju, samo je bacanje reči u prazno.

Učitelj je tada putokaz. „Prst koji pokazuje na Mesec“.

Naše je da ne gledamo prst, već da vidimo šta nam pokazuje.

Mi možemo obožavati Moojia, Osha, Sai Babu, Budu, Isusa... Možemo znati svaku njihovu reč a opet biti u totalnoj depresiji, u sumraku života. A šta Um tada radi? Pa traži još Moojia, Osha.... Još, još! I kada Mooji kaže da je „ljubav jedina stvarnost“, to Um drži zadovoljnim jedva do popodneva.

A sve što nam, takav čovek, može pokazivati ili na što nam može ukazivati jeste Unutrašnja Realnost koja je jedina Stvarna i jedina koja postoji.

Svet je odraz nas i mi smo odraz sveta. I više nama razlike, nema dualnog shvatanja da je nešto, iako naizgled, izvan vas, stvarno izvan vas.

Sve je u Nama.

Situacija za razmišljanje: visiš sa stene, dole je provalija... Učitelj je taj koji ti kaže da se pustiš. Pa ti vidi sad: kome da veruješ više: sebi ili njemu? Nije jednostavno, zar ne?

Pomirite se sa tim umnim zatvorom i ne tražite istinu ni od koga, jer vam je niko i ne može dati.

Učitelj je kao drvo želja. Od nas zavisi koji plod ćemo ubrati. Samo od nas. Neko će dobiti zategnutu zadnjicu, neko bogatstvo, a neko prosvetljenje. Možda.

* * *

I reče Don Huan Kastanedi:

„Sve što si prošao“, nastavio je don Huan, „svaka od tih stvari koje sam ti pokazao bila je samo lukavstvo da te uverim kako u nama postoji više nego što nam upada u oči. Ne treba nam niko da nas uči čarobnjaštvu, zato što tu zaista nema ništa za učenje. Potreban nam je učitelj da nas ubedi da nam je neproračunljiva moć nadohvat ruke. Kako je to čudan paradoks!

Svaki ratnik na stazi znanja pomišlja u jednom ili u drugom trenutku da uči čarobnjaštvo, ali sve što on čini jeste da pušta sebe da se uveri u moć skrivenu u sopstvenom biću, i da može da dođe do nje.“

„Da li je to ono što ti radiš, don Huane, ubeđuješ me?“

„Tačno. Ja pokušavam da te ubedim da možeš doći do te moći. Ja sam prošao kroz to isto. I mene je bilo isto tako teško ubediti kao i tebe.“

* * *

 Zen priča:

BUĐENJE (1)

Da bi čovek krenuo na put samospoznaje, prvo bi trebalo na tom takozvanom putu života da shvati, ili spozna, da se nalazi u zatvoru i da iz njega treba izaći. Neophodan je taj izlaz iz zatvora. Može mu neko ukazati na smer, ali on je taj koji koristi sopstvene alate koje ima za beg. Ali taj čovek ne zna da je prepušten sam sebi, pa njegova potraga kreće u spoljašnjem svetu.

On je u gomili koja je takođe u zatvoru. Ljudi se svađaju jedni s drugima, ljute se kada im kažu ono što im se u njima samima ne dopada, ljute se na sve ono što može da im uništi san u kom se nalaze. Umislili su da imaju put, da je nekom stalno do njih, da poznaju ljubav, toleranciju, razumevanje i slično.

Naravno, postoji put ka samospoznaji, ali za ljude koji su shvatili gde se nalaze, zašto su tu, ko su oni u stvari, itd. Oni stvaraju taj put.

Ostali slede neke navodno probuđene, da tako kažem; jer, u stvarnosti, koliko njih se zaista probudilo?

Malo po malo, grupišu se, prave udruženja tipa "put za probuđene". Zanimljivo, zar ne? Skoro pa smešno...

Problem tu i nastaje. Kada se slede drugi i njihov nauk, ma kakav god on bio. Misleći da će mu drugi pomoći, čovek samo iz jedne uslovljenosti prelazi čovek u drugu uslovljenost.

Niko vam neće pomoći.

Šta imamo u ponudi: s jedne strane imamo ljude samozvane i prozvane – učitelji, majstori, gurui, „kouči“, znalci... i naravno, gomilu naslova na temu „samorazvoj“. Neki od njih to i jesu, u punom smislu te reči, ali većina je ukapirala "umni zatvor" u nekoj meri i sada profitira zajedno sa ostalim "sledbenicima" koji navodno razumeju o čemu se tu radi. Čovek iako je sledbenik nekih navedenih gore i ponekad ih posećuje, ipak suštinu "zatvora" mora da upozna sam.

S druge strane, čovek radi ono što zna da mu pomaže da optimalizuje telo, da probudi svest toga ko je i šta je, i da to upotrebi kao ključ za izlazak iz "zatvora". U suštini, on čini sve što je u njegovoj moći. A u tako uspavanom stanju on drugačije i ne ume. I sve počinje da liči na igru mačke i miša. San se menja sa drugim snom, menja se sa javom, iluzijom života. To je večna borba između volje za promenom, postavljanja prioriteta u životu i snage preuzimanja lične odgovornosti.

A Um želi odmah i sada! Istovremeno, bio je jako pospan i nije mu se žurilo kada smo se pretvarali u ovo što smo postali i što hoćemo da promenimo. Eh, to je taj Um. Stalno insistira da zna KAKO? On ne prihvata jednostavnost i nema poverenja.

Zato čovek prihvata postojanje udruženja, jer ga je svestan, prihvata učitelje, majstore.... jer zna da postoji nekolicina koja je svesna „zatvora“ i samilosno pomaže drugima, ali ne govore pravu istinu. Ne zamera im, jer i sam je hteo da sluša laži i da sniva san o "prosvetljenju"... On sam je "zvanično“ kod nekog „učitelja“. Zvanično! A nezvanično je sam sebi Učitelj i sam sebi Učenik. Ponekad se usudi da još nekom kaže je na tom putu i pomogne da bolje shvati ko je i šta je i gde se nalazi. Ali, samo ponekad.

Kažu: Učitelj se pojavljuje kada je učenik spreman.

Da li je baš tako? 

Da li stvarno Učitelj sedi iza nekog ugla i željno očekuje Učenika? Možda ako govorimo o ljudima koje poznajemo, sa kojima smo u kontaktu i za koje mislimo da nas mogu nečemu naučiti ili pokazati „pravi“ put.

Sada imate masu takvih koji željno očekuju učenike da se pojave. Očekuju? Traže, zovu... Naći ćete ih na sajmovima, sportskim dvoranama, u stanovima, u kućama... i svi izgledaju isto. Sa izveštačenim i skoro zaleđenim osmehom na licu, sa navodnim mirom, sa razumevanjem i pogledom koji govori: „O, dušo draga, zašto postavljaš tako glupa pitanja?!“ I naravno, čovek pada na to, pun želje da pripadne negde, da ga neko teši, da mu da „čarobni recept“, „ključ života“...

Ili, možda čovek traži i želi da naleti na Učitelja tu iza ugla, posle niza godina traganja. Možda u Indiji ili Japanu, u nekom rajskom vrtu. Možda očekuje da se nađe u prirodi gde ništa nije narušeno od te lepote, gde bivstvuje njegov Učitelj, mudri starac od stotinu leta, duge sede brade i dočekuje ga rečima: Godinama sam baš tebe čekao!...

Oprostite: želite li san ili buđenje?

Znam mnoge koji su želeli san a dobili su čekić u glavu. Grubo zvuči, ali su to činjenice. Umesto mudrog starca uglavnom ih iza ćoška sačekaju mlađani, markirani, nakićeni...  sa pogledom koji govori: „Sad si moj!“ Nigde veza sa gore pomenutim mudrim starcem i sedom bradom....

A čovek je samo tražio Učitelja koji je kao lik iz filmova koje je gledao, ili iz knjiga koje je čitao, ili iz priča prijatelja koji su na toj stazi. No, sačekao ga je neko ko nije Učitelj, već Majstor nad Majstorima...

Dakle, dođosmo do pravog naziva – Majstor.

A nije mu ni prvi ni poslednji.

Majstorima plaćate, sa njima se smejete, pijete kafu, daju vam savete, neki put vas i drže za ruku, o njima čitate na blogovima i fejs stranicama... Dakle, oni se ne nalaze na ćošku, niti ih možete naći. ONI NAĐU VAS. Prosto vas prizovu u svoj život.

Majstori su oni koje znamo i koji su već toliko poznati i znani. Oni su ti kojima treba vaša PAŽNJA. Vaša ENERGIJA. Oni od toga žive. I mi sa tim živimo. Mi želimo takve „učitelje-majstore“. Koji nam daju pažnju, koji glume da nas bude, koji izmišljaju načine, tehnike. Mi želimo MANTRE, mi želimo alate, mi tražimo ključ, njihov ključ... i sve što nam daju.

A samo probajte da jednom takvom iznesete svoje mišljenje koje se kosi sa njihovim... Tog momenta suočićete se sa egom veličine Mont Everesta (je li ovo dovoljno visoko poređenje?). No, uglavnom su to osobe koje njihovo sopstveno telo mnogo svrbi. Tako da, ako želite biti sa njima, moraćete dobro da se potrudite da im češkate Ego. Jer, ako to ne uradite, odmah će vam biti argumentovano da ste biće na nižem nivou svesti. A onda će na red doći uputstva šta i kako treba da radite i mislite – da bi bili bar malo kao oni; jer zaboga, njihovo mišljenje je jedino pravo mišljenje. Pa zapitajte se sad: da li želite da češkate nečiji ego ili da se pozabavite sa svojim?

Majstori koje znate su vaše uspavanke. Jer i ONI sami spavaju i sanjaju san o buđenju... 

Što čovek više traži, više se gubi. Nema pravca, nema horizonta... A ima kompas. Srce je naš kompas na tom putu. Ali, kako izgubljena ovčica da se seti da ima kompas?

I tako, od jednog do drugog, čovek istroši sve mogućnosti, prođe kroz razne tehnike, razočara se, vidi koje su mu sve gluposti prodali kroz "njihova učenja", popase travu kao što su pasli i svi ostali pre njega, a biće ih i posle njega. I dođe do trenutka kada mu život više nema smisla. Kada mu je život u rasulu.

Kada umire a nikako da umre.

Zašto ljudi traže Majstore?

Zato što niko ne želi BUĐENJE. Želi nove bajke.

Čovek koji spava nema veze sa svetom, smatra da nije ništa odgovoran za to što mu je takav život, i niko ga ne može za to kriviti, ni optužiti. Čist je. Zato i spava jer se oseća zaštićeno. Kada je budan život se sastoji od pokreta, od činjenja, a onaj ko spava ne živi u stvarnosti. Zato ne želi buđenje, jer neće biti kriv, neće moći da se samooptuži. I tako navodno ostaje čist pred samim sobom. Ne želi buđenje  jer će mu se na nos svaliti sve čega se sada plaši.

I eto, dođe tako do nekog "učitelja-majstora", do neke literature pun predrasuda i svakojakih očekivanja i onda se razočara što nije onako kako je pretpostavljao.

. . .

I reče Tesla...

Život je ritаm koji se morа spoznаti.

Jа osećаm tаj ritаm i uprаvljаm se po njemu i prepuštаm mu se. On je vrlo zаhvаlаn i dаo mi je znаnjа kojа imаm.

Sve što živi povezаno je dubokim i divnim vezаmа: čovek i zvezde, аmebа i Sunce, nаše srce i kruženje beskonačnog brojа svetova. Te veze su nerаskidive, аli one se mogu pripitomiti i umilostiviti tаko dа čovek i sаm počne stvarati nove i drugačije odnose u svetu, а dа stаre ne nаruši.

Znаnje dolаzi iz kosmosa; nаš vid je njegov nаjsаvršeniji prijemnik. Imаmo dvа okа: zemаljsko i duhovno. Trebа nаstojаti dа onа postаnu jedno oko.

Univerzum je živ u svim svojim mаnifestаcijаmа, poput kаkve misleće životinje. Kаmen je misaono i osećajno biće, kаo što su to biljke, zver i čovek. Zvezda kojа sijа trаži dа je gledаmo, i dа nismo sasvim obuzeti sobom rаzumeli bismo njen jezik i poruke.

Svoje disаnje, oči i uši čovek morа usklаditi sа disаnjem, očimа i ušimа univerzumа.

Kako otkriti svoje ja?

Antoni De Melo

Veliki učitelji kažu da je najvažnije pitanje na svetu: ko sam ja? Ili još bolje: šta je to ja? Da li će te možda reći da ste sve drugo shvatili sem toga? Da li će te možda reći da ste razumeli astronomiju, crne rupe i kvazare, da ste upućeni u informatiku a da ipak ne znate ko ste? Pobogu, pa vi još spavate. Da li će te možda reći da ste shvatili ko je Isus, a istovremeno ne znate ko ste vi? Kako onda možete shvatiti Isusa?

Ko je taj koji pokušava da shvati? To je prvo što treba da se otkrije. To je osnov svega, zar ne? I baš zato što to nije shvaćeno, imamo sve te glupe religiozne narode sukobljene u tim idiotskim, religioznim ratovima – muslimani koji ratuju protiv Jevreja, protestanti protiv katolika, i sve ostale gadosti. Ne znaju ko su, jer kad bi znali, ratova ne bi bilo.

Ono što želim opet da podvučem jeste samoposmatranje. Vi me slušate ali u isto vreme možete da čujete i druge zvuke sem mog glasa. Da li ste svesni svojih reakcija dok me slušate? Ako niste, znači da ste pretrpeli pranje mozga i da ćete potpasti pod uticaj svojih unutrašnjih sila kojih niste ni svesni. Čak i ako ste svesni kako reagujete na mene, da li ste svesni odakle potiču te reakcije? Možda me uopšte ne slušate, možda me sluša vaš tata?

Šta mislite, da li je to moguće?

Često mi se dešava da kad ovako govorim otkrijem osobe koje uopšte nisu prisutne. Prisutna je njihova mama, njihov tata, ali oni uopšte nisu tu. Nikada nisu prisutni. “Ja živim – ne ja, ali moj otac živi u meni”. Ovo je apsolutno i bukvalno istina. Mogao bih da vas seciram na komade, parče po parče i pitam: “Da vidimo – ova fraza potiče od tate, ova ideja je od mame, od babe, ovo uverenje od dede, od koga još?”

Ko živi u vama?
Osećanje kada se otkrije ta činjenica je zaista ružno. Vi umišljate da ste slobodni, ali verovatno ne postoji ni jedan pokret, ni jedna misao, ubeđenje, osećanje ili stav u vama koji ne potiču od nekog drugog.

Zar to nije užasno? A vi to čak i ne znate!

Reč je o jednom mehaničkom životu koji vam je nametnut. Neke stvari izazivaju snažna uzbuđenja u vama, a vi mislite da vi proživljavate ta uzbuđenja. Potrebna je velika količina svesnosti sa vaše strane da shvatite kako je to što zovete “ja” samo konglomerat vaših iskustava iz prošlosti, vaših uslovljenosti, vaše programiranosti.

To je bolno. U suštini, kada počne buđenje, doživljava se bol. Bolno je videti kako se ruše sopstvene iluzije. Sve što ste misli da ste izgradili pretvara se u prah, i to je bolno. Čitavo je poklanjanje tome, čitavo je buđenje u tome.

Kako bi bilo da date sebi minut vremena da biste postali svesni onoga što osećate u svom telu, onoga što se dešava u vašem umu, da postenete svesni svog emotivnog stanja? Kako bi bilo da postanete svesni stolice na kojoj sedite, činjenice da su vaše oči otvorene, boje zavesa i tkanine od koje su satkane? Svoje reakcije na ovaj tekst?

Jer, vi već imate reakciju bili svesni ili ne. I to verovatno nije reakcija vas nego vaše uslovljenosti. Zato, kako bi bilo da postanete svesni nekih stvari o kojima sam govorio, bez obzira što je to sada samo saćanje?

Postanite svesni svog prisustva u ovoj sobi i kažite: ja sam u ovoj sobi. To je kao da ste izvan vas i da gledate sami sebe. Zapazićete da je to osećanje drugačije od gledanja objekata oko vas. Kasnije ćemo se upitati: “Ko je osoba koja posmatra?” Ja posmatram “sebe” – šta je to “ja”, šta je to “sebe”? Za sada je dovoljno da “ja” posmatra “sebe”. Samoposmatranje znači gledanje – posmatranje onoga što se dešava u vama i oko vas – kao da se dešava nekom drugom.

OSHO, Značenje života

Svaki čovek dobija slobodu i moć da stvara svoj život prema onoj slici koju on stvori u svojoj glavi. Život je samo jedno platno, a ti držiš četkicu i nanosiš boje na njega. Slika života zavisi od tebe.

KAKO PODIĆI NIVO ENERGIJE

Ne možeš da ne osetiš atmosferu u prostoriji, ne možeš da ne osetiš kad te neko laže ili je neraspoložen.

Ne možeš da ignorišeš nemir koji te ponekad uhvati…

Hranom, medijima, nebitnim stvarima i nebitnim razgovorima eliminišeš emotivne talase..

Iako ti se čini da se sve vrti oko posla, kredita, porodice, to nije istina. Sve se sada vrti oko tvog buđenja. Korak po korak. I tvog privikavanja na to da si energetsko biće koje se snalazi u ovoj džungli opipljivog, materijalnog.

Najvažnije je kako se ti snalaziš.

Da li pronalaziš ljude koji ti prijaju i koji kroz istu priču prolaze.

Da li se stidiš zbog knjiga koje čitas i sakrivaš ih od gostiju?

Ili poklanjas drugima za rođendan.

Kako se snalaziš sada, kada znaš ko si zapravo?

Emotivno, osetljivo, intuitivno, energetsko biće u poseti planeti Zemlji. 

Seti se, ko je bila osoba od koje si ti prvi put čuo o novim pravilima igre.

Budi ti prva osoba od koje će neko čuti pojmove: energija, vibracija, intuicija, privlačenje…

Stara pravila igre više ne važe. Previše nas je već ustanovilo da smo osetljivi na energiju, da imamo uticaja na svoju realnost, da osećamo stvari koje po logici ne bi trebalo da osećamo. Naše šesto čulo je zapravo naše prvo čulo.

Probudili smo se.

I sad se navikavamo na nova pravila igre. Navikavamo se da živimo u ovom fizičkom svetu kao fizička i ne-fizička bića istovremeno. Učimo da koristimo svoju slobodu misli, da fokusiramo misli, da na nov način razgovaramo jedni sa drugima, da više ne lažemo ni sebe ni druge. Da ne skrivamo svoje lice praveći se da igramo po starim pravilima. Učimo da je normalno reći "Sviđa mi se tvoja energija" ili "Energija tog mesta mi se ne sviđa, hajdemo negde drugde".

Učimo da nismo nemoćna bića, koja udara kako ko stigne, nego da smo neke probleme i sami sebi privukli. Kao i ljude. Prihvatamo odgovornost. Učimo da nije sve do njih, već da je do nas. Ma nije ništa više do njih – upravo ovo saznanje može da zaboli.

Vreme je da se skine magija starih pravila života. Vreme kada izlazimo iz mračnih sobica i pokazujemo svetu da znamo ko smo i šta smo.

Svetlosna bića na beskonačnom putu kroz univerzum. To više nije nestvarno, ezoterično, magično. Ne, to su činjenice.

Energija je činjenica.

Misli su činjenice.

Naša iskustva su činjenice.

Samo smo još novi u ovoj priči pa se ponekad pravimo da igramo po starim pravilima.

Vreme u kojem je emotivna osetljivost, osetljivost na energiju, na nevidljivo ono što se budi i postaje tvoje glavno oruđe za život.

Postaje navigacioni sistem, postaje ono što te vodi. Osećati taj navigacioni sistem je isto što i biti živ. Zaista živ.

Da bi što bolje čuo svoju intuiciju i donosio dobre odluke, moraš da prestaneš da ubijaš tu svoju osetljivost. A ona se ubija lošom hranom, lošim filmovima, lošim razgovorima i programima, svađama, brigama, sumnjama, kritikom sebe i drugih, zagađenim vazduhom, itd…

Mnogi ljudi sebe otupljuju nesvesno, da sebe ne bi osetili. Ali onda osećaju da im nešto nedostaje, a ne žive ni deo sebe. I to boli – i to onda opet treba otupeti. I tako u krug. Dok ne naiđe bolest. A nekad i duže.

Osećaš da ti neka osoba ne prija? Nemoj ići u posetu

Ne priča ti se sa nekim? Ćuti.

Ne slažeš se sa nekim? Reci to glasno.

Ne jede ti se nešto? Ostavi ga u tanjiru.

Nešto ti se skupi u grudima kad telefon zazvoni? Nemoj se javljati.

Sunce te obasja kada neko uđe u prostoriju? Pokaži ljubav toj osobi, budi sa njom.

Imaš ideju koja te inspiriše? Načini bar prvi korak.

Upoznaj kako konkretno osećaš svoju intuiciju, kako znaš koji je glas od tih glasova u glavi u pravu? Da li je to uopšte glas?

Ovako podižeš energiju tokom dana: izjutra, kad je tvoje telo najsvežije i najčistije i ti se osećaš najbolje. Energija je visoka, sveža, vesela, svetla, lagana. Sveže jutro ima svoju čaroliju. Čarolija je u tome što se i ti a i priroda osećate obnovljeno nakon noćnog odmora. I onda sa prvim mislima koje pokloniš problemima, i prvom teškom hranom koju uneseš u sebe, Ti spuštaš svoju energiju dole, u oblasti u kojima su problemi, stres, briga i ostalo.

A kako bi bilo, da tu energiju koju imaš izjutra održavaš tokom dana? Možda ti ne uspe iz prve ali probaj bar do podneva, potom vežbaj da je održiš do tri popodne, pa do šest… I uskoro, možda za nekih par nedelja ćeš uspeti da održiš svoju energiju tokom čitavog dana. Posle toga neće nikad više ništa biti isto, jer ćeš znati kakav život može da bude.

Šta je to što podiže energiju i pomaže ti da je održiš?

Prvo, budi svestan da je energija tokom noći osvežena. Upamti kakav je taj tvoj jutarnji osećaj. Udahni par puta, prepoznaj i reci glasno "Oh… kako ovo prija". Svež dan i svež Ja.

I onda, tokom dana, upitaj se "Da li mi je pala energija? Šta se upravo desilo što je to uzrokovalo?"

Primetićeš da je obično u pitanju neka misao ili neki posao koji ne voliš, možda susret sa osobom koju ne voliš.

Negde popodne, ako si u mogućnosti, izdvoj minimum pola sata za sebe, u idealnom slučaju odremaj ili meditiraj. To je ultimativni način da tokom dana podigneš energiju.

Ako ne možeš da odremaš, pronađi neki miran kutak, najbolje u parku, prirodi i samo sedi tu i diši. Uživaj. Oseti kako se nivo napetosti spušta.

Takođe je veoma bitno da imaš vreme samo za sebe tokom dana. Gde nikoga ne slušaš i ni sa kim ne treba da pričaš. Zato je bolje ići na pauzu za ručak sam, prošetati pola sata ili jednostavno sedeti u prostoriji za pauzu i gledati kroz prozor. Samoća je vreme kada se ti ponovo puniš energijom. Kao i tvoj mobilni – kada ti pokaze crveno svetlo ti stavljaš u punjač. Ali i ti si energetsko biće, koje se tokom čitavog dana puni i prazni. I ako se isprazniš pre vremena za spavanje neophodno je da to prvo osetiš, a zatim i uradiš nešto da bi se napunio.

...

I zapamti – u samoći ćeš uvek mnogo brže da se regenerišeš, jer tvoje biće ne mora da misli na to ko će šta da kaže ili misli. Tada je tvoje čitavo biće posvećeno samo sebi.

Izvor:
http://www.carobnemisli.com/zakon-privlacenja/ovako-podizes-energiju-tokom-dana/

KOMADIĆ KOJI NEDOSTAJE...