BUĐENJE (2)

I desi se...

Na veoma prost i jasan način ispred vas se pojavi čovek (uslovno govoreći) koji je sposoban da vas suoči sa paklom ispod vaše kože. Naleteo je na vas, osetio znak, dao vam usmerenje i otišao od vas. On vas ne želi. On vas ne žali. Neće da vas uči, neće da ga sledite, ne dopušta vam da budete ovce za šišanje, iako i to rade ponekad kada žele. 

Ali, pre svega, nauči vas kako da učite sami od sebe, od okoline, od drugih ljudi. Sve što smo izmislili o Učiteljima je samo naša idealizacija. O tome kako nas neko željno očekuje, kada smo spremni da postanemo učenici je samo bajka. Niko vas ne očekuje. Niti ikoga zabole briga što ste vi spremni. 

Možete biti spremni po hiljadu puta, nebitno. Ni Učitelj ni Univerzum vas ne očekuje željno. Sami ste. Sami ćete i ostati. I kada to shvatite, a tek kada prihvatite, razumećete zašto nema ko da vas nauči. Nema koga da nauči. Morate sami da proletite kroz AMBIS i da se suočite sa sobom. Tada shvatite da nema nikog ko bi vas mogao PROBUDITI, niti da to iko želi.

Shvatićete da Učitelj ne sedi iza ugla i čeka vaš dolazak. 

Negde sam pročitala da pravi majstori nemaju nikakve tehnike, nikakve alate, ali zato i ne primaju učenike koji traže tehnike. Zanimljivo!

Tehnike su zbir instrukcija kako i šta, ali nikako meditacija ili neko stanje svesti.

Tehnika je šarena laža za UM. Dok se Um mlati mantranjem i tehničarenjem – ONO ŠTO JESTE u čoveku odradi stvar. Doduše, možda neka tehnika i radi, ali učenik to ne oseti. Hm, zašto?

Elem, dok neko misli da zna šta je najbolje za njega, time možda uskraćuje sebi bilo kakav napredak. Taj isti Ego ga je i doveo u to stanje. Iz života u život ga voza po celom univerzumu – gore-dole, od jedne do druge tehnike, od jednog do drugog Učitelja... sve dok ne shvati da od toga nema ništa.

Pravom Učitelju prilaziš bez očekivanja, sa praznom posudom svog uma. E, onda se možda nešto i ulije u nju. Kad je puna do vrha nema šanse da išta još dospeš... Preliće....

Isto tako, da bi nešto primio prvo moraš pustiti ono što sada držiš. U tome je problem. Svi se mi grčevito držimo za svoje individualne iluzije a onda se čudimo kako stvar ne funkcioniše. Prvo pusti pa onda vidi! Ali, to nije nimalo lako...

Pravi Učitelj, nije dobroćudni lik, neće vas maziti po glavi, on nije došao da vam ugađa. Došao je da vas PROBUDI. 

I neće birati način na koji će to da uradi. On nema sažaljenje za vas. Od života će vam napraviti pakao. I kada sve saspe u pepeo, oteraće vas od sebe. 

I kada ga u potpunosti U SEBI uništite, sravnite sa zemljom sve što je rekao i što ste s njim naučili, ispovraćate ga iz svog sistema, Vi ćete postati kao ON. 

On je budilnik, strah i trepet učenika, ne njegova uspavanka.

Pravi Učitelji vam ne nude bajku. Njih ne možete voleti, njih samo možete mrzeti. A njih baš zabole za vašu mržnju, za vašu ljubav. Oni znaju šta ste i ko ste. I to žele da PROBUDE. 

Postojanje ne želi vaše obožavanje. Učitelj neće da ga volite, mrzite ga... kudite... i šta sve ne. On želi da postanete SVESNI. 

Niste posebni ako ste tragaoc. Naprotiv, niste ni blizu posebnosti. Ispod proseka ste. Da ste iznad proseka, da ste posebni, ne bi tražili to što tražite, ne bi tražili Učitelje, Majstore... itd. 

Suočili bi se sa sobom.  Ne bi radili, ni mantre, ni tantre, ni jogu... a ideja o kundalini bi vas čak i zasmejavala. 

Upoznati SEBE je namera iskrenog tragaoca, a ne naći Učitelja. Niko ne može vama naći istinu sem vas samih. 

Šta je to što ljudi u svom traganju očekuju od Učitelja? Kakav bi on, po njima, trebao biti? Kakve osobine, kvalitete treba da ima?

Većina kaže otprilike isto:

„Očekujem da je iskren, saosećajan, da ima ljubavi, oštrinu, disciplinu (šta god ovo značilo), jasnoću, preciznost, jednostavnost, običnost, dobrotu, svestranost... ” i slično.

Naravno to su neke od osobina ljudskih bića u ovom našem svetu.

Da li znate li šta su oni u stvari opisali?

Opisali su svoje najdublje kvalitete. Kvalitete njih sami kao Ispoljenih Bića. Ono što očekuju od Spoljašnjeg Učitelja je njihov Unutrašnji Učitelj ili drugim rečima njihovo Ispoljeno Biće, oni sami. 

Eto, ispada da u duhovnoj potrazi mi tražimo samo ono što imamo. Ništa drugo ne možemo ni tražiti jer ništa drugo i ne poznajemo.

Ako ste upoznali pravog Učitelja, pričate s njim i tražite savete – on će vam reći da to što vidite jeste VAŠ svet a ne njegov. Na koji god način probate da mu nametnete uslovljenu sliku sveta koju imate, on vas uvek vraća vama. Na osnovu toga mnogi tragaoci zaključe sasvim desete zaključke ili uvide od onih koji im se tim susretima prenose. Nijedan pravi Učitelj ne govori o Spoljašnjem Svetu, jer za njega nema razlike između Spoljašnjeg i Unutrašnjeg Sveta. Oni su vaš odraz.

Unutar sveta oko nas, mi smo u stalnoj potrazi za onim što Unutar sebe imamo. Bežimo od onoga od čega bežimo i Unutar sebe. Tako da je realnost spoljašnjog sveta naša unutrašnja realnost.

Razumevanjem ovoga, Rad na Sebi se ubrzava, otkrivaju se nove metode pomoću kojih sami sebe budimo i delujemo i na ostale oko nas. Rad se ubrzava i čovek ubrzo stiže pred ono što smo nazvali Ponor ili Ambis. A u ambisu nestaje sve. Svet, mi sami, naše projekcije, ideje, ideali...

Pred tim ambisom sve što smo projektovali, bilo to neko učenje ili znanje ili šta već, propada i nestaje. Čovek Umire.

Ako se vrati nazad u ovu realnost on više nije isti. Njegova lažna ličnost je umrla i njega nema. Ovamo se vraća samo čista Realnost, sama Svest.

Ono što je zanimljivo jeste da mi i dalje imamo očekivanja od takvog čoveka, Učitelja. Mi i dalje na njega projektujemo ono što želimo ili ne želimo.

On sam i dalje koristi Um, jer bez njega on ne može da se ispolji. Um je radni organ ispoljavanja u ovoj realnosti. I samim tim on i dalje ima neka ograničenja, ali o njemu ne bih sada, jer bi ova priča otišla u drugom smeru. Jer sve što vi sami nemate kao svoje sopstveno iskustvo o ovom pitanju, samo je bacanje reči u prazno.

Učitelj je tada putokaz. „Prst koji pokazuje na Mesec“.

Naše je da ne gledamo prst, već da vidimo šta nam pokazuje.

Mi možemo obožavati Moojia, Osha, Sai Babu, Budu, Isusa... Možemo znati svaku njihovu reč a opet biti u totalnoj depresiji, u sumraku života. A šta Um tada radi? Pa traži još Moojia, Osha.... Još, još! I kada Mooji kaže da je „ljubav jedina stvarnost“, to Um drži zadovoljnim jedva do popodneva.

A sve što nam, takav čovek, može pokazivati ili na što nam može ukazivati jeste Unutrašnja Realnost koja je jedina Stvarna i jedina koja postoji.

Svet je odraz nas i mi smo odraz sveta. I više nama razlike, nema dualnog shvatanja da je nešto, iako naizgled, izvan vas, stvarno izvan vas.

Sve je u Nama.

Situacija za razmišljanje: visiš sa stene, dole je provalija... Učitelj je taj koji ti kaže da se pustiš. Pa ti vidi sad: kome da veruješ više: sebi ili njemu? Nije jednostavno, zar ne?

Pomirite se sa tim umnim zatvorom i ne tražite istinu ni od koga, jer vam je niko i ne može dati.

Učitelj je kao drvo želja. Od nas zavisi koji plod ćemo ubrati. Samo od nas. Neko će dobiti zategnutu zadnjicu, neko bogatstvo, a neko prosvetljenje. Možda.

* * *

I reče Don Huan Kastanedi:

„Sve što si prošao“, nastavio je don Huan, „svaka od tih stvari koje sam ti pokazao bila je samo lukavstvo da te uverim kako u nama postoji više nego što nam upada u oči. Ne treba nam niko da nas uči čarobnjaštvu, zato što tu zaista nema ništa za učenje. Potreban nam je učitelj da nas ubedi da nam je neproračunljiva moć nadohvat ruke. Kako je to čudan paradoks!

Svaki ratnik na stazi znanja pomišlja u jednom ili u drugom trenutku da uči čarobnjaštvo, ali sve što on čini jeste da pušta sebe da se uveri u moć skrivenu u sopstvenom biću, i da može da dođe do nje.“

„Da li je to ono što ti radiš, don Huane, ubeđuješ me?“

„Tačno. Ja pokušavam da te ubedim da možeš doći do te moći. Ja sam prošao kroz to isto. I mene je bilo isto tako teško ubediti kao i tebe.“

* * *

 Zen priča: