MIROSLAV ANTIĆ

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možes srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

I ti se tako zoveš,
samo se još nisi setio...

Znaš kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?

Zovem se slično odjeku.
Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada,
ne nečeg što se priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.
Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić
Ždere moj hleb, pravi moju decu, nosi moja оdela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio
I kao Pisca, i kao čoveka
Dakle, taj koji će na kraju leći u moju sopstvenu grobnicu

Pita me jedno jutro šta vam je, boga mu, čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se, izvinite za izraz, baš njega tiče, kako je meni i dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od mog ateljea

Ljudi, taj me tera da čitam knjige, petlja sa mojim plavušama
Dere se u mojoj kući, ogovara me, svašta laže
Deca mi liče na njega, a on nosi kravatu
Brije se, poznaje neke ljude, radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve o zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
Sinu, kupuje sladoled

Bio sam mornar, bežao sam ili odem na primer u Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave, pustim brkove
A on me i tu pronađe, u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu i vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene a ne njega
Više ga voli, više mu veruje, i on to još kako koristi
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem Biografiju
Ovako popljuvan i sam i do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise, cerekao se na prijemima
Primao je moje nagrade, mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene, svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

УЗНЕМИРЕНА

ПЕСМА

Шта ми знамо о деци?
Можда толико само
колико у дневнику неком
потајно прочитамо,
писмени за писма,
плакате,
новине и књиге бескрајне,
а неписмени за снове
и за дечије тајне.

Што прескачемо често
онај лепи тренутах
у смирај неког дана
новембарског и ломног
кад у детињем оку
јави се златни белутак
као груменчић нечег
правог и тако огромног?

Мрштимо се на кћери,
исмевамо их јавно,
а срце нам се грчи
кад их очеви туку,
јер волеле смо и ми,
наивно,
ал' тако давно,
и биле ћуркасто дивне
и држале се за руку.

И наша љубавна писма
била су као и ова збркана,
невешта тако,
а искрена зацело,
са доста ускличника
и пропуштених слова
и неких смешних срца
скроз прободених стрелом.

Шта ми знамо о деци?
Да ли смо праве маме,
или године сасвим
детињство у нама дотуку,
као да стварно нисмо
рођене баш тако и саме
из неког пољупца првог
и првог стиска руку?

Нек поштоване роде
на димњак комотно слећу.
Оне су ту због априла,
а не због нових беба.
Ми децу нисмо пронашле
У купусу и цвећу,
ни куповале у радњи,
нит су нам падала с неба.

Ми смо их рађале саме
дрхтаво, болно и златно,
зидале као звонике
огромне, до неба сјајне,
и усадиле у њих
срца — да као клатно
најаве прву љубав
и прве трепераве тајне.

Да ли смо праве маме
или о деци знамо
тек то што у дневнику само
потајно прочитамо,
ко звезде што узалуд зраче
лепоту истоветну
и живе на истом небу,
а никад да се сретну?

БЕСМРТНА ПЕСМА

Ако ти јаве: умро сам,
— а био сам ти драг,
овда ће и у теби
одједном нешто посивети.
На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.

Да ли си уопште некад
мислио шта значи живети?

Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге .. .
Зар има брига?
Туге . . .
Зар има туга?
По мердевинама маште
У младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа,
ал' лукава дуга.

И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.
Јер — најзад — све кратко траје,
одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.

Одједном на понеком углу
вреба понека суза.
Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.

Одједном свет,
док ходаш,
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако — искривљен.

Зато живи!
Ал' сасвим!
И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.
Признајем: помало луцкаст.
Понекад: наопако.
Ал' никад нисам стојао.
Вечно сам ишао . . .
Ишао...

Стварно, да ли си каткада
мислио шта значи умрети
и где то нестаје човек,
шта га то заувек иште?
Немој ићи на гробља
— ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и ружно позориште.

Ти ниси за такве театре
где нема срца и ватре,
театре без смеха и суза
где влада млитави ред,
где нема свађа и песме
и нема аплауза
и крај се зна унапред.

Ево шта ће то бити:
хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети високо . . .
Високо...

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе,
ил' трава?
Да нека шарена тајна
ил' неки луцкасти страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?

Знаш, ја сам однекуд са звезда.
Сав сам од светлости створен.
Ништа се неће у мени
угасити ни скратити.
Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
мом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

Зато сам за театре
са много срца и ватре,
театре смеха и суза
где никад не влада ред,
где има и свађа
и песме
и вриске
и аплауза
и крај се не зна унапред.

Зато сам сасвим живео.
јер то сам најлепше знао.
Ако ти јаве: умро сам.
— не веруј,
ја то не умем.
Љубав је једини ваздух
који сам удисао
и осмех једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало,
да за мном остане нешто
као лепршав траг.
И зато не буди тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.

Ноћу, кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
То нека буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зацрвени
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.

Najsrećniji su oni koji su teški naviše

Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina,
i sagradio Balbek, i porušio Troju,
ako se sećaš reptila, Atlantide i mastodonata,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere
da bi se shvatio smisao i pravi početak čoveka.
Neko bi mislio: sanjariš.
Ne. Ti to izbegavaš obmane.
Ko ne uma da izmisli ne ume ni da opstane.
Najsrećniji su oni koji su teški naviše.
Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli 
da je temelj već krov, i semenka već plod.
I pogled u nebo već krilatost.
I zamisao već doživljaj.
I htenje već saznanje.
I odluka već dejstvo.
Ako znaš da si leteo van sunčevog sistema
i prestizao vreme, i boravio u svetlosti,
i u nekoj budućnosti zaboravio kapu,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Pitaš se šta je suština? 
Biti moguć u nemogućem.
Pitaš se šta je cilj? 
Tvoja spremnost da kreneš.
Pitaš se gde je kraj? 
Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličiš misao, uobličićeš beskonačno.

Druga strana vetra

Ako se zadesiš zarobljen,
Sam,
A do slobode ti je stalo,
Ako te urame u gvozdeni ram
I navuku ti na glavu am,
- pretvori sebe u ogledalo.

Šta mogu?
Nežnosti da ti ne daju.
Šta mogu?
Vazduha da ti ne daju.
Ali ako zažmuriš malo,
Videćeš: svi se tebi predaju.
Lepote se u tebi ogledaju,
Čudesa se u tebi ogledaju.

U zlatnom staklu tvoje samoće
Onaj ko šaku sunca ište,
Onaj ko pregršt topline hoće,
Naći će spokoj i utočište.

....................................

"Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode..."