Kako otkriti svoje ja?

Antoni De Melo

Veliki učitelji kažu da je najvažnije pitanje na svetu: ko sam ja? Ili još bolje: šta je to ja? Da li će te možda reći da ste sve drugo shvatili sem toga? Da li će te možda reći da ste razumeli astronomiju, crne rupe i kvazare, da ste upućeni u informatiku a da ipak ne znate ko ste? Pobogu, pa vi još spavate. Da li će te možda reći da ste shvatili ko je Isus, a istovremeno ne znate ko ste vi? Kako onda možete shvatiti Isusa?

Ko je taj koji pokušava da shvati? To je prvo što treba da se otkrije. To je osnov svega, zar ne? I baš zato što to nije shvaćeno, imamo sve te glupe religiozne narode sukobljene u tim idiotskim, religioznim ratovima – muslimani koji ratuju protiv Jevreja, protestanti protiv katolika, i sve ostale gadosti. Ne znaju ko su, jer kad bi znali, ratova ne bi bilo.

Ono što želim opet da podvučem jeste samoposmatranje. Vi me slušate ali u isto vreme možete da čujete i druge zvuke sem mog glasa. Da li ste svesni svojih reakcija dok me slušate? Ako niste, znači da ste pretrpeli pranje mozga i da ćete potpasti pod uticaj svojih unutrašnjih sila kojih niste ni svesni. Čak i ako ste svesni kako reagujete na mene, da li ste svesni odakle potiču te reakcije? Možda me uopšte ne slušate, možda me sluša vaš tata?

Šta mislite, da li je to moguće?

Često mi se dešava da kad ovako govorim otkrijem osobe koje uopšte nisu prisutne. Prisutna je njihova mama, njihov tata, ali oni uopšte nisu tu. Nikada nisu prisutni. “Ja živim – ne ja, ali moj otac živi u meni”. Ovo je apsolutno i bukvalno istina. Mogao bih da vas seciram na komade, parče po parče i pitam: “Da vidimo – ova fraza potiče od tate, ova ideja je od mame, od babe, ovo uverenje od dede, od koga još?”

Ko živi u vama?
Osećanje kada se otkrije ta činjenica je zaista ružno. Vi umišljate da ste slobodni, ali verovatno ne postoji ni jedan pokret, ni jedna misao, ubeđenje, osećanje ili stav u vama koji ne potiču od nekog drugog.

Zar to nije užasno? A vi to čak i ne znate!

Reč je o jednom mehaničkom životu koji vam je nametnut. Neke stvari izazivaju snažna uzbuđenja u vama, a vi mislite da vi proživljavate ta uzbuđenja. Potrebna je velika količina svesnosti sa vaše strane da shvatite kako je to što zovete “ja” samo konglomerat vaših iskustava iz prošlosti, vaših uslovljenosti, vaše programiranosti.

To je bolno. U suštini, kada počne buđenje, doživljava se bol. Bolno je videti kako se ruše sopstvene iluzije. Sve što ste misli da ste izgradili pretvara se u prah, i to je bolno. Čitavo je poklanjanje tome, čitavo je buđenje u tome.

Kako bi bilo da date sebi minut vremena da biste postali svesni onoga što osećate u svom telu, onoga što se dešava u vašem umu, da postenete svesni svog emotivnog stanja? Kako bi bilo da postanete svesni stolice na kojoj sedite, činjenice da su vaše oči otvorene, boje zavesa i tkanine od koje su satkane? Svoje reakcije na ovaj tekst?

Jer, vi već imate reakciju bili svesni ili ne. I to verovatno nije reakcija vas nego vaše uslovljenosti. Zato, kako bi bilo da postanete svesni nekih stvari o kojima sam govorio, bez obzira što je to sada samo saćanje?

Postanite svesni svog prisustva u ovoj sobi i kažite: ja sam u ovoj sobi. To je kao da ste izvan vas i da gledate sami sebe. Zapazićete da je to osećanje drugačije od gledanja objekata oko vas. Kasnije ćemo se upitati: “Ko je osoba koja posmatra?” Ja posmatram “sebe” – šta je to “ja”, šta je to “sebe”? Za sada je dovoljno da “ja” posmatra “sebe”. Samoposmatranje znači gledanje – posmatranje onoga što se dešava u vama i oko vas – kao da se dešava nekom drugom.