BUĐENJE (1)

Da bi čovek krenuo na put samospoznaje, prvo bi trebalo na tom takozvanom putu života da shvati, ili spozna, da se nalazi u zatvoru i da iz njega treba izaći. Neophodan je taj izlaz iz zatvora. Može mu neko ukazati na smer, ali on je taj koji koristi sopstvene alate koje ima za beg. Ali taj čovek ne zna da je prepušten sam sebi, pa njegova potraga kreće u spoljašnjem svetu.

On je u gomili koja je takođe u zatvoru. Ljudi se svađaju jedni s drugima, ljute se kada im kažu ono što im se u njima samima ne dopada, ljute se na sve ono što može da im uništi san u kom se nalaze. Umislili su da imaju put, da je nekom stalno do njih, da poznaju ljubav, toleranciju, razumevanje i slično.

Naravno, postoji put ka samospoznaji, ali za ljude koji su shvatili gde se nalaze, zašto su tu, ko su oni u stvari, itd. Oni stvaraju taj put.

Ostali slede neke navodno probuđene, da tako kažem; jer, u stvarnosti, koliko njih se zaista probudilo?

Malo po malo, grupišu se, prave udruženja tipa "put za probuđene". Zanimljivo, zar ne? Skoro pa smešno...

Problem tu i nastaje. Kada se slede drugi i njihov nauk, ma kakav god on bio. Misleći da će mu drugi pomoći, čovek samo iz jedne uslovljenosti prelazi čovek u drugu uslovljenost.

Niko vam neće pomoći.

Šta imamo u ponudi: s jedne strane imamo ljude samozvane i prozvane – učitelji, majstori, gurui, „kouči“, znalci... i naravno, gomilu naslova na temu „samorazvoj“. Neki od njih to i jesu, u punom smislu te reči, ali većina je ukapirala "umni zatvor" u nekoj meri i sada profitira zajedno sa ostalim "sledbenicima" koji navodno razumeju o čemu se tu radi. Čovek iako je sledbenik nekih navedenih gore i ponekad ih posećuje, ipak suštinu "zatvora" mora da upozna sam.

S druge strane, čovek radi ono što zna da mu pomaže da optimalizuje telo, da probudi svest toga ko je i šta je, i da to upotrebi kao ključ za izlazak iz "zatvora". U suštini, on čini sve što je u njegovoj moći. A u tako uspavanom stanju on drugačije i ne ume. I sve počinje da liči na igru mačke i miša. San se menja sa drugim snom, menja se sa javom, iluzijom života. To je večna borba između volje za promenom, postavljanja prioriteta u životu i snage preuzimanja lične odgovornosti.

A Um želi odmah i sada! Istovremeno, bio je jako pospan i nije mu se žurilo kada smo se pretvarali u ovo što smo postali i što hoćemo da promenimo. Eh, to je taj Um. Stalno insistira da zna KAKO? On ne prihvata jednostavnost i nema poverenja.

Zato čovek prihvata postojanje udruženja, jer ga je svestan, prihvata učitelje, majstore.... jer zna da postoji nekolicina koja je svesna „zatvora“ i samilosno pomaže drugima, ali ne govore pravu istinu. Ne zamera im, jer i sam je hteo da sluša laži i da sniva san o "prosvetljenju"... On sam je "zvanično“ kod nekog „učitelja“. Zvanično! A nezvanično je sam sebi Učitelj i sam sebi Učenik. Ponekad se usudi da još nekom kaže je na tom putu i pomogne da bolje shvati ko je i šta je i gde se nalazi. Ali, samo ponekad.

Kažu: Učitelj se pojavljuje kada je učenik spreman.

Da li je baš tako? 

Da li stvarno Učitelj sedi iza nekog ugla i željno očekuje Učenika? Možda ako govorimo o ljudima koje poznajemo, sa kojima smo u kontaktu i za koje mislimo da nas mogu nečemu naučiti ili pokazati „pravi“ put.

Sada imate masu takvih koji željno očekuju učenike da se pojave. Očekuju? Traže, zovu... Naći ćete ih na sajmovima, sportskim dvoranama, u stanovima, u kućama... i svi izgledaju isto. Sa izveštačenim i skoro zaleđenim osmehom na licu, sa navodnim mirom, sa razumevanjem i pogledom koji govori: „O, dušo draga, zašto postavljaš tako glupa pitanja?!“ I naravno, čovek pada na to, pun želje da pripadne negde, da ga neko teši, da mu da „čarobni recept“, „ključ života“...

Ili, možda čovek traži i želi da naleti na Učitelja tu iza ugla, posle niza godina traganja. Možda u Indiji ili Japanu, u nekom rajskom vrtu. Možda očekuje da se nađe u prirodi gde ništa nije narušeno od te lepote, gde bivstvuje njegov Učitelj, mudri starac od stotinu leta, duge sede brade i dočekuje ga rečima: Godinama sam baš tebe čekao!...

Oprostite: želite li san ili buđenje?

Znam mnoge koji su želeli san a dobili su čekić u glavu. Grubo zvuči, ali su to činjenice. Umesto mudrog starca uglavnom ih iza ćoška sačekaju mlađani, markirani, nakićeni...  sa pogledom koji govori: „Sad si moj!“ Nigde veza sa gore pomenutim mudrim starcem i sedom bradom....

A čovek je samo tražio Učitelja koji je kao lik iz filmova koje je gledao, ili iz knjiga koje je čitao, ili iz priča prijatelja koji su na toj stazi. No, sačekao ga je neko ko nije Učitelj, već Majstor nad Majstorima...

Dakle, dođosmo do pravog naziva – Majstor.

A nije mu ni prvi ni poslednji.

Majstorima plaćate, sa njima se smejete, pijete kafu, daju vam savete, neki put vas i drže za ruku, o njima čitate na blogovima i fejs stranicama... Dakle, oni se ne nalaze na ćošku, niti ih možete naći. ONI NAĐU VAS. Prosto vas prizovu u svoj život.

Majstori su oni koje znamo i koji su već toliko poznati i znani. Oni su ti kojima treba vaša PAŽNJA. Vaša ENERGIJA. Oni od toga žive. I mi sa tim živimo. Mi želimo takve „učitelje-majstore“. Koji nam daju pažnju, koji glume da nas bude, koji izmišljaju načine, tehnike. Mi želimo MANTRE, mi želimo alate, mi tražimo ključ, njihov ključ... i sve što nam daju.

A samo probajte da jednom takvom iznesete svoje mišljenje koje se kosi sa njihovim... Tog momenta suočićete se sa egom veličine Mont Everesta (je li ovo dovoljno visoko poređenje?). No, uglavnom su to osobe koje njihovo sopstveno telo mnogo svrbi. Tako da, ako želite biti sa njima, moraćete dobro da se potrudite da im češkate Ego. Jer, ako to ne uradite, odmah će vam biti argumentovano da ste biće na nižem nivou svesti. A onda će na red doći uputstva šta i kako treba da radite i mislite – da bi bili bar malo kao oni; jer zaboga, njihovo mišljenje je jedino pravo mišljenje. Pa zapitajte se sad: da li želite da češkate nečiji ego ili da se pozabavite sa svojim?

Majstori koje znate su vaše uspavanke. Jer i ONI sami spavaju i sanjaju san o buđenju... 

Što čovek više traži, više se gubi. Nema pravca, nema horizonta... A ima kompas. Srce je naš kompas na tom putu. Ali, kako izgubljena ovčica da se seti da ima kompas?

I tako, od jednog do drugog, čovek istroši sve mogućnosti, prođe kroz razne tehnike, razočara se, vidi koje su mu sve gluposti prodali kroz "njihova učenja", popase travu kao što su pasli i svi ostali pre njega, a biće ih i posle njega. I dođe do trenutka kada mu život više nema smisla. Kada mu je život u rasulu.

Kada umire a nikako da umre.

Zašto ljudi traže Majstore?

Zato što niko ne želi BUĐENJE. Želi nove bajke.

Čovek koji spava nema veze sa svetom, smatra da nije ništa odgovoran za to što mu je takav život, i niko ga ne može za to kriviti, ni optužiti. Čist je. Zato i spava jer se oseća zaštićeno. Kada je budan život se sastoji od pokreta, od činjenja, a onaj ko spava ne živi u stvarnosti. Zato ne želi buđenje, jer neće biti kriv, neće moći da se samooptuži. I tako navodno ostaje čist pred samim sobom. Ne želi buđenje  jer će mu se na nos svaliti sve čega se sada plaši.

I eto, dođe tako do nekog "učitelja-majstora", do neke literature pun predrasuda i svakojakih očekivanja i onda se razočara što nije onako kako je pretpostavljao.

. . .