Zanimljivo je da se u stvarnosti tragedija (neki nemio
događaj) vrlo retko dešava i uglavnom kratko traje, ako je uopšte ima, ali zato
je u ljudskim glavama stalno prisutna. Odnos stvarne tragedije i izmišljene je
otprilike 1:1000000.
Koliko samo dana u nizu prođe a da se ništa loše ne
dešava? Apsolutno ništa. Znate o čemu pričam – o "stvarnom",
vidljivom događaju koji vas izbaci iz koloseka.
U jednom danu vrlo retko se desi neki nemio događaj
(osim ako nije neka ekstremno stresna životna faza), ali zato u glavi je haos sveprisutan
– sve vreme, osim ako nismo našli način da ga se rešimo.
Jedno je stvarnost, a drugo su uslovljeni programi.
Kad ne bi bilo te uslovljenosti ne bi bilo ni haosa u glavi. Dakle, stvarnost
je u suštini vrlo mirna po svojoj prirodi, ako je doživljavamo bez uslovljenih misli.
Uslovljeni programi su po svojoj prirodi izrazito
stresni i neprirodni i što je najvažnije potpuno su lažni. Kad se uvidi njihova neistinitost, oni prirodno gube svoju snagu i uticaj na nas. Mi možemo (ako hoćemo) da raskinemo
dugogodišnju saradnju s nekim jezivim uslovljenim programom.
U stvarnosti, te uslovljenosti nisu naši neprijatelji
i same po sebi nemaju nikakvu snagu. Ono što je najzanimljivije je to da neka uslovljenost ne može biti svesna sebe i ne može kontrolisano vladati nama ako mi to sami iz nekog razloga ne dozvolimo.
To je vrlo bitan podatak – ono što nas čini – Ja Jesam
– jeste Svest da Jesmo. Uslovljeni programi nemaju svoju ličnu svest i ne mogu je
imati. Ako uslovljenosti vladaju našim životom, to je zato jer ih je svest
oživela. Iako Svest u bilo kojoj opciji (sa ili bez uslovljenosti) ostaje netaknuta,
naša osnovna uloga u ovom životu jeste – osvestiti tu večnu Istinu i onda
postojanje uslovljenog programa postaje suvišno i neprirodno.
To je kao da nosimo masku na licu, a ispod nje imamo
savršeno naše lice. Maska je u takvom slučaju višak, nešto što smeta, skriva
stvarnost i nije prijatna za nošenje.
Tako je i sa uslovljenim programima – odjednom postanu višak, baš kao neka nesrećna maska na savršenom licu i onda je samo pitanje trenutka kad će nam je biti dosta pa ćemo je skinuti, zavitlati i baciti.
Nijedan uslovljeni program nije istinit – nijedan!
Teško je to i zamisliti, zar ne? Recimo ako imamo samo
jednu priču sa jednim pogrešnim podatkom – menja se smisao cele priče, a samo
ta jedna priča utiče na neki način i na sve ostale priče iz našeg života. Samo
jedan pogrešan podatak! A šta ako je skoro sve pogrešno?
Veliki deo naših misli (gotovo sve, osim ako nisu iz
višeg Bića) su neistinite. To znači da čitav svoj život možemo proživeti u
jednoj vrsti iluzije, potpuno nesvesni da uopšte ne živimo Istinu – ono što
stvarno jeste.
Programi su sami po sebi jako uverljivi jer to i jeste
njihova uloga – da nije tako mi s njima ne bi imali nikakvih problema.
Kako to izgleda u praksi?
Evo primer iz svakodnevnog života:
Program PANIKA – recimo uhvati nas panika i to na
sledeći način: prvo osećamo blagu neprijatnost i onda krenu misli na temu tipa:
„Nešto nije u redu“, „Znam šta nije u redu! Sigurno se nekome od mojih dogodilo
ili događa nešto loše!“ Iz blage neprijatnosti ulazimo u fazu panike.
U tom trenutku um besomučno pokušava „pomoći“
prisećajući se već proživljenih situacija u kojima se „to“ stvarno dogodilo...
pa čupa sećanja napolje kako bi nam pridodao sve potrebne podatke za ovu
situaciju, a u stvari izmišlja.
Um u takvim situacijama ispunjava svoj prirodni
zadatak i to radi automatski. Mi, ili mu pomažemo ili se opiremo. E, a sad opet: imamo slobodnu volju izbora. Da li ćemo vratiti stvari u ravnotežu i na koji
način, zavisi samo od nas. Ako krenemo putem Tišine, panika će popustiti i
suočićemo se sa činjenicom da se ništa u stvarnosti nije ni dogodilo, a i naš
um će konačno odahnuti jer je očistio nemili izmišljeni događaj.
A šta se stvarno dogodilo? Ne znam... ali nije to baš tako komplikovano i složeno kako izgleda na prvi
pogled.
Prvo, nemilog događaja nema, nije ga ni bilo – odnosno
jeste, ali samo putem naših misli (uslovljeni program). Istina, ako mi živimo u
stalnom strahu – vrlo je moguće da privučemo neku nesreću na sebe (jer
privlačimo ono što jesmo), ali ovde se ne radi o tome već o jednoj vrsti
svakodnevne tiranije sopstvenim mislima.
Lako je o tome govoriti iz neke smirene situacije, ali
kad je faza panike onda je teško uočiti da se radi o čistoj laži. Međutim, ako
se i stvarno nešto dešava, a mi imamo predosećaj ili stvarno nešto osećamo
vezano uz neki događaj koji je baš sada na snazi – onda je naše tumačenje tog
događaja potpuno pogrešno.
Ovo je možda najvažnija stvar koje treba biti svestan.
Um voli da tumači i u tome je majstor, međutim od Istine je udaljen beskonačno
mnogo.
Znači, nijedan podatak iz uma nije verodostojan, nijedan! To su Programi.
Čista svest je nešto sasvim drugo i njena priča se
uglavnom teško može preneti rečima. Ali, recimo da se može rečima ukazivati na
nju ili barem naglasiti šta Ona nije. U teoriji sve je moguće pa i proživeti
ceo jedan životni vek (nema toga što teorija nije obradila i to u detalje), ali
stvarni život je u stvari nešto sasvim drugo.
Stvarni život je lišen iluzije uslovljenog programa. Uslovljenosti
su i dalje prisutne, ali nemaju više tako veliki uticaj na naš život jer su
jednostavno „provaljeni“ od strane Svesti.
Vrlo je važno spoznati: sve što vidimo kroz svoje
misli (programe) je pogrešno – ako posmatramo i tumačimo svet kroz Programe
sigurno smo 100% u laži, bez izuzetka.
Naša svest prihvata kao realnost ono što postoji u
našoj svesti!
Vredi li živeti život koji ne postoji?
Paaaaa...
Ne! Ali vredi živeti život kome je namera da se oslobodimo tog lažnog stanja.
I nije SVET kriv što smo mi tu gde jesmo. Sa SVETOM je
sve u redu, uvek! SVET je upravo savršen baš sad ovakav kakav jeste.
