ISTINA ILI LAŽ?

Zanimljivo je da se u stvarnosti tragedija (neki nemio događaj) vrlo retko dešava i uglavnom kratko traje, ako je uopšte ima, ali zato je u ljudskim glavama stalno prisutna. Odnos stvarne tragedije i izmišljene je otprilike 1:1000000.

Koliko samo dana u nizu prođe a da se ništa loše ne dešava? Apsolutno ništa. Znate o čemu pričam – o "stvarnom", vidljivom događaju koji vas izbaci iz koloseka.

U jednom danu vrlo retko se desi neki nemio događaj (osim ako nije neka ekstremno stresna životna faza), ali zato u glavi je haos sveprisutan – sve vreme, osim ako nismo našli način da ga se rešimo.

Jedno je stvarnost, a drugo su uslovljeni programi. Kad ne bi bilo te uslovljenosti ne bi bilo ni haosa u glavi. Dakle, stvarnost je u suštini vrlo mirna po svojoj prirodi, ako je doživljavamo bez uslovljenih misli.

Uslovljeni programi su po svojoj prirodi izrazito stresni i neprirodni i što je najvažnije potpuno su lažni. Kad se uvidi njihova neistinitost, oni prirodno gube svoju snagu i uticaj na nas. Mi možemo (ako hoćemo) da raskinemo dugogodišnju saradnju s nekim jezivim uslovljenim programom.

U stvarnosti, te uslovljenosti nisu naši neprijatelji i same po sebi nemaju nikakvu snagu. Ono što je najzanimljivije je to da neka uslovljenost ne može biti svesna sebe i ne može kontrolisano vladati nama ako mi to sami iz nekog razloga ne dozvolimo.

To je vrlo bitan podatak – ono što nas čini – Ja Jesam – jeste Svest da Jesmo. Uslovljeni programi nemaju svoju ličnu svest i ne mogu je imati. Ako uslovljenosti vladaju našim životom, to je zato jer ih je svest oživela. Iako Svest u bilo kojoj opciji (sa ili bez uslovljenosti) ostaje netaknuta, naša osnovna uloga u ovom životu jeste – osvestiti tu večnu Istinu i onda postojanje uslovljenog programa postaje suvišno i neprirodno.

To je kao da nosimo masku na licu, a ispod nje imamo savršeno naše lice. Maska je u takvom slučaju višak, nešto što smeta, skriva stvarnost i nije prijatna za nošenje.

Tako je i sa uslovljenim programima – odjednom postanu višak, baš kao neka nesrećna maska na savršenom licu i onda je samo pitanje trenutka kad će nam je biti dosta pa ćemo je skinuti, zavitlati i baciti.

Nijedan uslovljeni program nije istinit – nijedan!

Teško je to i zamisliti, zar ne? Recimo ako imamo samo jednu priču sa jednim pogrešnim podatkom – menja se smisao cele priče, a samo ta jedna priča utiče na neki način i na sve ostale priče iz našeg života. Samo jedan pogrešan podatak! A šta ako je skoro sve pogrešno?

Veliki deo naših misli (gotovo sve, osim ako nisu iz višeg Bića) su neistinite. To znači da čitav svoj život možemo proživeti u jednoj vrsti iluzije, potpuno nesvesni da uopšte ne živimo Istinu – ono što stvarno jeste.

Programi su sami po sebi jako uverljivi jer to i jeste njihova uloga – da nije tako mi s njima ne bi imali nikakvih problema.

Kako to izgleda u praksi?

Evo primer iz svakodnevnog života:

Program PANIKA – recimo uhvati nas panika i to na sledeći način: prvo osećamo blagu neprijatnost i onda krenu misli na temu tipa: „Nešto nije u redu“, „Znam šta nije u redu! Sigurno se nekome od mojih dogodilo ili događa nešto loše!“ Iz blage neprijatnosti ulazimo u fazu panike.

U tom trenutku um besomučno pokušava „pomoći“ prisećajući se već proživljenih situacija u kojima se „to“ stvarno dogodilo... pa čupa sećanja napolje kako bi nam pridodao sve potrebne podatke za ovu situaciju, a u stvari izmišlja.

Um u takvim situacijama ispunjava svoj prirodni zadatak i to radi automatski. Mi, ili mu pomažemo ili se opiremo. E, a sad opet: imamo slobodnu volju izbora. Da li ćemo vratiti stvari u ravnotežu i na koji način, zavisi samo od nas. Ako krenemo putem Tišine, panika će popustiti i suočićemo se sa činjenicom da se ništa u stvarnosti nije ni dogodilo, a i naš um će konačno odahnuti jer je očistio nemili izmišljeni događaj.

A šta se stvarno dogodilo? Ne znam... ali nije to baš tako komplikovano i složeno kako izgleda na prvi pogled.

Prvo, nemilog događaja nema, nije ga ni bilo – odnosno jeste, ali samo putem naših misli (uslovljeni program). Istina, ako mi živimo u stalnom strahu – vrlo je moguće da privučemo neku nesreću na sebe (jer privlačimo ono što jesmo), ali ovde se ne radi o tome već o jednoj vrsti svakodnevne tiranije sopstvenim mislima.

Lako je o tome govoriti iz neke smirene situacije, ali kad je faza panike onda je teško uočiti da se radi o čistoj laži. Međutim, ako se i stvarno nešto dešava, a mi imamo predosećaj ili stvarno nešto osećamo vezano uz neki događaj koji je baš sada na snazi – onda je naše tumačenje tog događaja potpuno pogrešno.

Ovo je možda najvažnija stvar koje treba biti svestan. Um voli da tumači i u tome je majstor, međutim od Istine je udaljen beskonačno mnogo. 

Znači, nijedan podatak iz uma nije verodostojan, nijedan! To su Programi.

Čista svest je nešto sasvim drugo i njena priča se uglavnom teško može preneti rečima. Ali, recimo da se može rečima ukazivati na nju ili barem naglasiti šta Ona nije. U teoriji sve je moguće pa i proživeti ceo jedan životni vek (nema toga što teorija nije obradila i to u detalje), ali stvarni život je u stvari nešto sasvim drugo.

Stvarni život je lišen iluzije uslovljenog programa. Uslovljenosti su i dalje prisutne, ali nemaju više tako veliki uticaj na naš život jer su jednostavno „provaljeni“ od strane Svesti.

Vrlo je važno spoznati: sve što vidimo kroz svoje misli (programe) je pogrešno – ako posmatramo i tumačimo svet kroz Programe sigurno smo 100% u laži, bez izuzetka.

Naša svest prihvata kao realnost ono što postoji u našoj svesti!

Vredi li živeti život koji ne postoji?

Paaaaa...

Ne! Ali vredi živeti život kome je namera da se oslobodimo tog lažnog stanja.

I nije SVET kriv što smo mi tu gde jesmo. Sa SVETOM je sve u redu, uvek! SVET je upravo savršen baš sad ovakav kakav jeste.