...Obrasci

Činjenica je da svakoga dana sve više i više ljudi uzima moć sebi nazad i ne naseda na tuđa uverenja. Veoma mi je drago zbog toga. I svakoga dana se radujem jer srećem ljude koji se svesno ograđuju i ne žele više da budu deo starog sistema, ugrađenog programa... Ali, dobar deo njih govori kako se bori sa tim, ali ja kažem da ni to nije dobro, jer ako se boriš protiv toga daješ mu na značaju, daješ mu fokus, bez obzira da li si za ili protiv. Najbolji način da se borite jeste da ne budete deo toga.

Ali, samo da znate, potrebno je više od samog pozitivnog mišljenja. Potrebna je upornost i namera za pozitivno mišljenje. A svemu tome je, takođe, potrebna podrška podsvesnog uverenja.

Ako vam vaša podsvest govori da je to samo neka čudna priča, nešto što se dešava nekom drugom, a svesni um kaže da će misliti pozitivno (setite se procenata iz prošlih priča – svesni 5% a podsvesni 95%), šta mislite ko će tu dominirati?

Ako pozitivno mišljenje praktikujete samo svesnim umom, vi doprinosite samo 5%. Znači, ako podsvest ne podržava ta uverenja, tada se borite sa samim sobom i nećete moći da uvidite izražavanje pozitivnih misli.

Hajde sada da celu priču prenesemo na svakodnevni život.

Kako to izgleda na praktičnom nivou: Neko ko zna za ovaj prirodni zakon, i zna šta su uverenja – ne oseća se dobro, ima prehladu, boli ga glava ili nešto slično..., šta tada radi? On veruje i zna da pozitivnim mislima, svojom energijom može sebi pomoći, ali bol u glavi, u grudima nadjačava tu svesnu misao. Podsvest odmah reaguje: da popije lek, da ide kod lekara za dijagnozu...? Hajde sada da celu priču prenesemo na svakodnevni život. Ja vam neću reći da ne popijete lek ili da ne idete kod doktora. Ali, kažem da pre nego što odete kod doktora pogledate šta se dešava u vašem životu u takvoj situaciji.

Ljudi su imali urođenu sposobnost izlečenja milionima godina pre nego što su postojale medicinske škole. Kada se posečete nije vam potreban doktor da vam zaceli rana, to telo radi samo, tako je i sa svim bolestima. No, vratimo se u detinjstvo u onih prvih 6 godina. U prosečnoj porodici, kada bi se dete razbolelo (ili bilo ko u porodici), uobičajena konstatacija roditelja je da se mora otići kod doktora. To je bilo programiranje, a lekcija je bila ta: da bih se izlečio moram otići kod doktora, a ne da se mogu izlečiti sam.

Eto, imamo informaciju odakle nam iz podsvesti izlazi šta treba uraditi u toj situaciji.

Šta dalje imamo u našem programu?

Mnogi ljudi kažu da su se osećali bolje na putu ka doktoru, ili dok su čekali u čekaonici. Ispada smešno, ali nije. Dok nisu prihvatili program, bili su u mogućnosti da se sami izleče, ali sada imaju program koji kaže da za to treba da se ode kod doktora. 

Lekcija nije bila da naučimo šta doktor treba da ti uradi, već samo da odemo kod njega. Ljudi se razbole i ne mogu sami da se izleče jer program nalaže da treba da odu kod doktora. Postoji obaveza da se ode kod doktora i u njegovom prisustvu ta obaveza je urađena, jer program ne kaže da on nešto treba da radi, već samo da odete. I odjednom, mogućnost da se sami izleče, počinje da radi, i u čekaonici se osećate mnogo bolje – dok niste došli. Poprimljen je program koji ograničava. A zatim ste uspeli tako što ste pratili taj program samo time što ste otišli kod njega. I to je sve što treba da uradite, samo da odete.

Koliko ljudi ste čuli da su imali strašne zubobolje, a čim reše da odu kod zubara ili kad stignu tamo zub prestane da boli?

Vaša fizička ekspresija je kao ogledalo vaših životnih iskustava. Ljudi koji su srećni – zdravi su. Znači, kada ste u fazi „raj na Zemlji“, sigurno je da se nećete razboleti. Tada ste potpuno zdravi. Ali, kada se iz te faze vratite u „stvarni život“ tada dolazi do bolesti. Kada ste bolesni, odmah pomišljate da nešto nije u redu sa vašim fizičkim telom.

Nije to počelo od biologije; svega 2% bolesti je povezano sa genetikom, a ostalih 98% se pripisuje okruženju. Kada osoba kaže da ima gen raka dojke, odmah pomisli da će ga i ona dobiti. 50% žena koje imaju taj gen dobiju rak dojke. Šta je sa ostalih 50% koje imaju taj gen, a nisu ga dobile? Nikada nisu proučavane one žene koje ga nisu dobile, već samo one koje jesu.
U čemu je razlika i šta to drugačije rade ove žene koje to nisu dobile? Njihov životni stil je drugačiji. Njihovi stresovi, strahovi, brige nisu isti kao kod žena koje su se razbolele. Geni vas čine sklonima da dobijete bolest, ali ta sklonost se zasniva na tome kako vi gledate na život.
Istorija je pokazala da kada porodica koja ima istoriju sa rakom usvoji dete, usvojeno dete ima istu procentualnu mogućnost da dobije bolest kao i biološki naslednik. A to dete je došlo iz potpuno drugačijeg genetskog stabla. Znači, nisu geni izazvali bolest, već način života, pogotovo kada on uključuje stres. Nema mesta čuđenju što je toliko ljudi bolesno. Svakim danom su pod sve većim stresom, upleteni u mrežu, poprimili disharmonične vibracije i tada se dešava i disharmonija tela. Znači vaš je život ogledalo onoga što vidite, osećate, preživljavate...

Smanjite gas i sagledajte stvari. Ako ne znate šta je uzrok, odmah se zapitajte: da li sam srećan u životu, kakvo mi je emotivno stanje, da li radim ispravnu stvar u smislu podrške mom telu.., hajde da napravim temeljan pregled stvari.

Kako postajete svesniji, tako vam se u životu počinju dešavati čuda.

Isus je rekao: „Vi to možete da radite bolje od mene, ali vi ne verujete.“
I to je apsolutna istina. Kada imate punu kontrolu svoje svesti, sa tim verovanjem vi stvarate čuda.

Daću vam za primer čudo spontane remisije. Osoba koja ima neizlečivu bolest jednostavno kaže sebi da joj je dosta svega, da neće više da bude bolesna, da će promeniti pogled na život. I čim se to desi, tada se dešava ono što nazivamo spontana remisija. Neki bi to nazvali čudom, ali to je potpuno preuzimanje kontrole nad svešću i manifestovanje života u kom ste potpuno svesni i prisutni, i uvid tome šta donosi harmoniju u vaš život.

Nesvesna podsvest može postati svesna kroz promenu. Uz pomoć svesti možete sagledati šta se dešava, ona je ta koja ima perspektivu. 

„Mi kao ljudska bića treba da se okrenemo ka onome što MISLIMO da će nas usrećiti.“

Lepo zvuči... Prava udica! Još samo da se čovek na nju upeca. Kako mi znamo šta će nas usrećiti? Iz ovog stanja uslovljenosti mi nemamo pojma šta je to što nas može usrećiti!

Tako se jedan čovek, pre nego što je postao svestan, na ovo upecao.

Želeo je da kupi sportski auto. Mislio je da će biti srećan ako bude imao taj super auto. Kada je kupio auto, nije postao srećniji, čak šta više dobio je tri kazne za brzu vožnju, jer nije mogao da jurca sa njim po gradu. Na kraju mu je taj auto postao teret. Program da će ga taj auto usrećiti je bio pogrešan. Ne može vas auto usrećiti. Na kraju je shvatio da nas ne mogu materijalne stvari usrećiti.

I jedna žena, takođe. Novac, putovanja... Ostvari joj se želja u potpunosti, čak i više. Ali, nije postala srećnija. Sa putovanja sa vraćala sve tužnija, nije imala s kim da podeli te "radosti"; stvari koje je dugo priželjkivala i sada uspela tim novcem da kupi, sada stoje u ormaru i nikako joj ne pomažu da povrati tu radost koju je osetila kada ih je kupovala... I ona je shvatila da nas ne mogu materijalne stvari usrećiti. A da je pronašla unutrašnji mir, ne bi joj bio potreban niko za podelu radosti. Jer, bila bi joj dovoljna njena lična ispunjenost, zar ne?

Šta nas onda može usrećiti?
Sloboda, mir, ljubav, sklad u okolini...
Može li mi iko reći koja je cena totalne slobode?
Koja je cena potpunog mira i sklada sa okolinom?
Dobar odnos sa nekim ko vas podržava i ispunjava, koja je cena toga?

Program nalaže da novac usrećuje ljude, zbog toga imamo milione koji samo gledaju kako će da zarade više para da bi bili srećni. Čak i oni najbogatiji nisu srećni. Programiranje je bilo pogrešno. Da smo bili drugačije programirani ne bi imali želja za toliko nebitnih stvari, kratkotrajnih stvari...

Ali, kao da jednostavno moramo proći proces toga da sami saznamo šta to ne valja, da bi kasnije zaključili šta valja. Koliko ljudi je započelo taj proces, pa opet ponovilo istu grešku?

Na primer: Čovek se oženio četvrti put. Već tri puta je ponovio istu grešku. Do sada bi taj neko već trebao naučiti da koji god šablon da je gurao tri puta, da će se verovatno opet ponoviti dok se on sam ne promeni, a ne njegov partner.

U suštini sebi privlačiš istog partnera, ali sa drugačijom bojom kose i drugačijim imenom, a budući da si sam privukao tog partnera opet ćete igrati istu igru. Pitanje je da li se može naučiti, odgovor je da može. Ali, to ne nauče mnogi jer smatraju da je to njihova sudbina i da je život takav.

A podsvest i dalje ostaje nesvesna. To je pravi problem.

I sve dok ne promenite podsvesni program, koji je u suštini navika, ponavljaćete istu naviku, jer to podsvest radi.

Definicija ludila je: ponavljaš istu stvar iznova i iznova, a očekuješ da se nešto drugačije desi.

Ako ponavljaš istu stvar, isti rezultat ćeš i dobiti.

Ako nam podsvesni um navike kroji priču, pitanje je kako to promeniti.

Treba samo promeniti podsvesni um, jer tu leže navike koje smo, ponoviću, poprimili od drugih ljudi. Sve te navike su došle od drugih ljudi, i zbog toga se retko poklapaju sa onim što želite svesnim umom, što ste u stvari vi i programi koje vi kreirate. A osnovni program podsvesnog uma je onaj koji smo prihvatili u prvih 6 godina našeg razvoja.

Idemo dalje...

...Promena

Ako smo došli do nekih saznanja i dobili uvid šta je u stvarnosti istina, shvatićemo da je sve što vidimo naš odraz (ako neko želi može to sam sebi i dokazati).

Naši jedinstveni umovi pružaju nam slobodu da percipiramo okolinu na različite načine, po svom izboru.

No, postoji mali problem u dokazivanju ovakve priče. Mi stalno zaboravljamo i iznova i iznova reagujemo samo čulima, fizičkim delom. Sve drugo nam teško ili skoro nikako ne ulazi u svest. Zašto. Zašto je teško poverovati da smo nešto više od fizičkog tela?

Pa baš zbog tog ugrađenog programa. Tako su nam rekli!

Svi su nas lagali. Lagali nas roditelji, lagali nas u školi, u crkvi, u bolnici, lagali nas mediji, vladari.... A mi im svima poverovali. I eto, tu smo gde jesmo.

Kada čovek dođe u bezizlazno stanje, u očaju traži spas (traži i dobićeš) i dolazi do spoznaje. A šta je spoznaja? Da je pogrešno verovao da mu je suđeno da vodi neuspešan život, da je „loše sreće“. A nema sumnje da su ljudi skloni da istrajavaju u tim pogrešnim uverenjima.

Lampica!!!

Spoznaja da se promenom verovanja može promeniti karakter života.

I eto, postoji put koji od uloge „večne žrtve“ može dovesti do nove uloge – uloge sukreatora sopstvene sudbine.

I pokreće se proces razbijanja starih verovanja. Verovanja da smo mi nežna, kratkotrajna tela... Ne! Mi smo moćni kreatori svojih života i sveta u kome živimo.

E sad, još jedan problemčić. Postoje dva dela uma.

Svesni um – on je kreativan, on misli o budućnosti, osvrće se na prošlost, rešava probleme...

Podsvesni um – on je vezan za navike. Kad jednom nešto naučimo, mi više i ne moramo da razmišljamo o tome, već se ta radnja automatski obavlja.

Većina ljudi misli da život vodi uz pomoć svesnog uma. Bilo koga da pitate šta želi od života reći će vam: zdravlje, ljubav, novac... i svi misle da im život vode ta uverenja, te želje o tome.

Ali, i nauka je otkrila da životom upravljamo svesnim umom samo 5%, a 95% vremena naš život vodi podsvesni um (podsvesni program). A tih 95% stekli smo u prvih 6 godina života, a i kasnije, tokom odrastanja prolazeći kroz raznorazna iskustva.

Kad to razumemo, onda možemo da sagledamo svoj život praktično i da kažemo sebi: Neću više biti sluga ovom programu! Hoću svoj život da živim svesnije!

Ali, ali, ali... To je samo početak buđenja i nije dovoljno samo to reći. Jer, naš mozak i misli i dalje nisu u potpunoj kontroli. Zašto? Zbog onih 95%.

Pitanje: Kako podsvest uči, kako da promenim taj program, sva ta uverenja? Kako da odbacim sve ono u šta sam do sada verovao? Ma, šta verovao, bio ubeđen?

Možete da čitate knjige, svesni um uči kroz čitanje. I podsvesni um može isto da čita knjige. I šta posle? Vi ste oduševljeni informacijama koje ste dobili iz knjiga, sve vam je „navodno“ jasno, ali, vaš život ostaje isti. Ništa se ne menja. Zbog čega?

Pa zato što dominira podsvesni um, a on je taj koji radi iz navike. Sve ono što iznova i iznova, iz dana u dan ponavljate.

Dakle, ako uspete da budete prisutni i svesni kada vam dođu negativne misli, kada ih prepoznate (psiholozi tvrde da je 70% misli koje nam prolaze kroz glavu negativno i suvišno), da ih zaustavite i promenite verovanje, obrnete ih u pozitivne, i što više to budete radili, podsvesni um će sve više učiti i pretvoriti to u naviku.

Većina postavlja pitanje o onih 95% i 5%. Svesni um razmišlja (prošlost, budućnost, problemi... bla, bla, bla). Znači, kada razmišljate vi koristite svesni um. E sad, ako svesni um služi za razmišljanje, ko onda radi sve ostalo?

Kada ne obraćate pažnju i razmišljate šta ćete raditi sutra, vaš podsvesni um radi SVE ostalo. Zato je bitno biti prisutan. Ako smo svesni onoga što se događa u nekom trenutku, u sadašnjem trenutku mi nećemo imati podsvesnu reakciju. Šta to znači? Kada nam se dešava neka situacija mi uvek imamo automatsku reakciju (ako nismo prisutni). Ako smo prisutni, možemo da kažemo sebi da to ne želimo da radimo, da je to stara matrica i da gledamo kako to, tu situaciju na novi i bolji način da rešimo ili uradimo. To moramo stalno sebi da ponavljamo.

Ljudi se vrlo često ljute na sebe, ali i na druge, jer stalno prave iste greške i na kraju postanu izmoreni, obeshrabreni i razočarani. To je samo navika. Kada ponavljate ispravan način, na kraju ga i usvajate.

Srećom, sada postoji mnogo načina i tehnika da čovek pronađe put ka prosvetljenju, načina da prepravi podsvesna uverenja mnogo brže. Naravno, put nije lak, zahteva mnogo upornosti, ali najbitnije je biti prisutan, sada.

Činjenica je da smo opterećeni raznim informacijama tako da ispada da nam je život prebukiran. Svesni um uvek luta razmišljajući o stvarima i problemima koje treba rešiti, a to znači da je tada podsvesni um glavni, kolovođa. Ljudi uglavnom poriču ovo i tvrde da svesno znaju šta rade, a ništa im se u životu ne menja. Pa naravno da se neće promeniti, jer oni to ne vide, zato se i zove podsvesno – ispod svesnog. Sakriveno....

Na putu promene ljudi shvate i prihvate i žele promenu. Ali život ne postaje raj samo sa saznanjem i željom. Mora da se započne kreacija. Na svim nivoima. U svim aspektima življenja. Promena je neminovna i velika.

Ali, neki se opiru tom fizičkom delu promene. Hoće iste prijatelje, isto okruženje, isti posao.... Nemoguće, to je nemoguće. I bolno. Bolno je izaće iz te komforne zone življenja. Iako im se ne dopada ta zona, ipak im je poznata, utvrđena. Neki čak kažu da ne bi baš sad da prave nered u svom životu, a ne znaju da već imaju nered svojim podsvesnim uverenjem. Za neke ljude i bolest je komforna zona; njime održavaju pažnju drugih ljudi. Jer, ako ozdrave možda ih ti isti ljudi neće primetiti. Ili, ako ozdrave kako posle da žive bez tog stanja bolesti. Navikli su...

Smisao života je da živimo srećno i u skladu sa okruženjem, zar ne? Znači, bitno je da shvatimo da smo mi ti koji kreiraju život. Ako preuzmemo tuđe kreacije, onda manifestujemo ono što je neko drugi stvorio. Kako postajemo svesniji, onda na nas sve manje utiču spoljašnja dešavanja i tuđe kreacije.

Idemo dalje...

Promena?

Da li se čovek može menjati?

Da, ako želi.

Da, ako mu smeta ono što jeste.

Da, ako je nezadovoljan svojim životom, u bilo kom smislu.

Da, ako oseća da je u neskladu...

Da, samo ako želi.

Kako?

Nije lako... ali vredi.

Ako pođemo od toga da ličnost jednog čoveka nije nastala brzo, znači, ne može se brzo ni promeniti. Ličnost se formira od rođenja, a onda tokom života uticajem raznih faktora.

U prvih 6 godina života mozak nije svestan, jer dete ne dostiže svesnu funkciju mozga dok ne napuni 6 godina. U tim godinama života funkcije mozga rade na nižoj frekvenciji koju zovemo „TETA“. Takvo stanje možemo uporediti sa hipnozom. U tim godinama smo kao televizijska kamera, snimamo sve oko nas, što kasnije uvodimo u naš program. I tako se dešava da mi u stvari praktikujemo uverenja, stavove i ponašanja, ne nas samih, već naših roditelja, porodice i društva. To postaju temeljna uverenja. Znači, u prvih 6 godina život se programira; i kakav program usvojimo, tako živimo.

I to je tako. U tim godinama primimo sve i skidamo programe svoje okoline. To postaje podsvesni program koji je u suštini navika. A navika je ono što ponavljamo, ponavljamo... Ponavljanjem dobijamo iste rezultate tokom života. Onda to nazivamo sudbinom, genetikom, bla, bla, bla.....

Šta je bitno? Shvatiti da je osnovni program podsvesnog uma onaj koji smo prihvatili u prvih 6 godina (osnovni) i sve ono što je usledilo posle toga. Shvatiti da naša prošlost utiče na našu sadašnjost i budućnost po izvesnom automatizmu kojeg uglavnom nismo svesni.

Ljudi uglavnom nisu svesni svoji osnovnih uverenja o životu. Uzrok se krije u detinjstvu. Ništa roditelji ne moraju učiti decu (aktivno), ona stiču svoje programe ponašanja jednostavno posmatranjem roditelja, braće i sestara, vršnjaka i učitelja. Jesu li vam vaša iskustva u ranom detinjstvu pružila dobre modele ponašanja za nastavak vašeg života? Tokom tog perioda podsvesno se stiče program ponašanja potreban da se postane funkcionalni član društva. Osim toga, um deteta takođe skida sva ona uverenja koja se odnose na njega samog. Kada roditelji malom detetu kažu da je glupo, bezvredno, ili da ima bilo kakvu negativnu osobinu, to se u njegovom umu registruje (beleži) kao činjenica. Ta stečena uverenja prave osnovu koja upravlja sudbinom tog deteta. Iako kasnije, ta osoba u domenu svesnog uma može imati visoko mišljenje o sebi, moćniji nesvesni um istovremeno će proturiti stari program i stvoriti probleme.

Da bismo krenuli u proces promene, moramo da razumemo temelje programiranosti. Ako nam temelji nisu jasni, nikakva nauka, knjiga ili bilo šta drugo nam ne može pomoći.

Šta sada mi tu možemo da uradimo?

Prošlost da promenimo ne možemo. Ona se već desila, a mašinu za putovanje kroz vreme nemamo. U stvari imamo je u našim mislima i sećanjima. Ali, ono što možemo promeniti je naša percepcija, doživljavanje i tumačenje prošlosti, ono što može da izmeni našu percepciju, doživljavanje i ponašanje u sadašnjosti. Možemo promeniti to da naša prošlost više ne upravlja našom sadašnjošću i budućnošću.

Osoba koja sada upravlja vašim životom nije se dogodila slučajno.

Ona je rezultat: određenih spoljašnjih faktora, ljudi koji su vas formirali bilo da je to u pozitivnom ili negativnom smislu, određenih reakcija i tumačenja, unutrašnjih faktora, odlučujućih izbora koje ste kroz život pravili.

Ako to shvatite, imate mogućnost da razdvojite šta je tu vaše a šta je tuđe, ono što je dobro i ono što je loše. Tek tada možete otkriti pogrešne informacije o sebi, drugima, svetu, koje su izvor pogrešne slike o sebi. No, promenom te slike, može se napraviti bolji izbor za budućnost. Izbor je vaš.

Ako baš želite da se pozabavite istraživanjem i zavirite šta je to što su kod vas izgradili unutrašnji i spoljašnji faktori, uzmite jednu svesku i počnite da pišete. Možete i da podelite na periode (predškolski 1-6, pa 7-12, pa 13-20, 21-38...)..... To se zove PEŠKE i OKOLO.

Ali, naravno, može to i kraće.

Ko sam ja SADA? Gde sam ja SADA? Da li sam srećan SADA? Da li imam sve ono što mi treba SADA?...

Ako ste zadovoljni time ko ste i gde ste sada, onda se vi i ne morate menjati. Onda vaš uslovljeni program, kao avet, ostaje u vašem nesvesnom. A on je deo vas, i nepogrešivo vas vodi, hteli vi ili ne.

A ako niste zadovoljni, onda...

Idemo dalje...

JABUKA

Jabuka... energija u određenom obliku. I čovek je energija u obliku.

U skladu sa prirodom? Šta u skladu?

Bezuslovna ljubav, bezuslovno davanje, prisutnost, potpuna sloboda... Idealno!

A što onda čovek nije kao jabuka? Da li može da bude kao jabuka?

Ovo drvo nema ego... nema uverenja...

Da ima, ono bi se na svaku otpalu i istrulelu jabuku naljutilo i reklo: "Ja neću sledeće godine dati plod!
Ne poštuju dovoljno moj trud!"

Ali, ne! Ovo drvo bezuslovno daje svoje plodove svake godine i ne pita se ko će ih ubrati, ko će ih pojesti; nema nijedno uverenje koje će je sprečiti da rodi opet i opet... Niti razmišlja o vremenskim prilikama. Ima svoj životni vek i ispunjava svoju svrhu postojanja.

I... to je to!

GLAD

Samo posmatrajte: vi osećate glad.

To je realno, vašem telu treba hrana, ili upravo zato što jedete svakog dana u isto vreme, ne kaže li zato sat da je sada vreme?

"Osećaj glad!" kaže sat, i vi odmah sledite naredbu: započinjete da osećate glad.

Je li to prava glad?

To nije prava glad u kojoj što više ostanete gladni, više će ona rasti. Ako jedete svakog dana u jedan sat i osećate glad u jedan sat, čekajte: upravo posle deset minuta nećete osećati glad; posle jednog sata potpuno ćete je zaboraviti.

Šta se dogodilo? Da je glad bila realna, posle jednog sata bila bi veća – ali ona je nestala.

To je bila tvorevina uma – ne stvarna telesna potreba. Samo jedna imaginarna potreba, nerealna potreba.

Posmatrajte šta je realno, a šta je nerealno i postaćete svesni mnogih stvari.

Onda možete da ih sredite i život će postati jednostavniji.

Dakle, naći šta je nerealno. Ako je nešto nerealno, ako ste našli da je to tako, to jednostavno nema moć nad vama. Onog trenutka kada razumete "ovo je nerealno," moć se gubi i stvar je mrtva, više ne utiče na vas. Život postaje sve više jednostavan, više prirodan. A onda, ubrzo vi postajete svesni da je većina stvari u vašem životu nerealna.

I tako...

SVETLOST

Neznanje nije odsustvo znanja; neznanje je odsustvo svesti.

Neznanje je vrsta pospanosti, neka vrsta dremeža, vrsta hipnoze; kao da hodate u snu.

Niste svesni šta radite.

Niste svetli, celo vaše biće je tamno.

Možete znati o svetlu, ali to znanje o svetlu nikada neće postati svetlost.

To će postati prepreka prema svetlu, jer kada znate previše o svetlu, zaboravljate da svetlo treba da se dogodi vama.

Vi ste obmanuti svojim znanjem.

To je kao da živite u tamnoj ćeliji. Čuli ste o svetlu a niste ga videli.

A kako možete slušati o svetlu?

Ono se može samo videti. Uši nisu čulo za spoznaju svetlosti; oči jesu. A vi ste čuli o svetlu.

Slušajući stalno o svetlu, počeli ste osećati da znate svetlost. Znate o njemu; ali znati o njemu nije znanje njega.

Vi ste čuli.

Kako možete čuti svetlost? To bi bilo kao da neko kaže da je video muziku.

Besmisleno, zar ne?

Vi konsultujete knjige, raspitujete se, tragate za tuđim iskustvima... Možete čak naići na nekoga ko je video, ali onog trenutka kada on nešto kaže o tome, za vas to postaje ono što se čulo. To je lepo. Čuli ste i zapamtili. Memorisali ste, ali kako možete znati istinu pomoću slušanja? Morate je osećati.

"Svetlost" nije govor – to je iskustvo.

U stvari, morate je živeti.

ZAŠTO AFIRMACIJE? U ČEMU JE NJIHOVA SNAGA?

Afirmacija – govor podsvesti da čini ono što želimo.

Kako to prosto zvuči!

Čini se onda da bi svi ljudi putem afirmacija sredili svoj život, u svakom pogledu, za tren oka. Ali nije! U vrlo malom postotku ona deluje na pravi način. U čemu je problem? Možda nisu dobro definisane ili podsvest neće uvek da sluša?

Primer: Radite afirmaciju za određenu stvar, ali, kako vreme prolazi, vi u stvarnosti ne dobijate očekivani rezultat, onda vas obuzima osećaj neuspeha, a taj osećaj počinje da narasta kao kvasac do tačke u kojoj sebe definišete kao nesposobnog. Ali, ako bi umesto tog osećaja neuspeha, imali osećaj: „još nisam uspeo“, to bi vašoj situaciji dalo jedan prikriveni, iako ne još uvek aktuelni uspeh.

Dakle, neuspeh dolazi jedino kada ga mi prihvatimo kao neuspeh. Umesto toga, vrlo lako možemo svaki neuspeh da pretvorimo u stepenicu do uspeha. Suština je u načinu na koji gledamo na uspeh. Umesto da kažemo sebi „nisam uspeo“, trebalo bi da kažemo „ja još nisam uspeo“.

Snažna afirmacija volje ima snagu da nametne poslušnost podsvesti. Važno je obratiti se podsvesti, a ne samo pretvarati se kao da je sve u redu. Volja mora da funkcioniše autoritativno. Kao učiteljica prema neposlušnoj deci ili još bolje, kao general sa svojom vojskom.

Zamislite samo kako bi general bio budalast kada bi jurnuo napred nadajući se da će njegovi vojnici tek tako poći za njim. On mora da im se obrati. On je taj koji treba ih pokrene da veruju u njega i njegov poduhvat.

Na taj način mi treba sa našom podsvešću tako da radimo. Nije dovoljno samo da ignorišemo njene konfliktne poruke. Mi moramo da je inspirišemo kako bi podržala našu svesnu odluku.

Ne možemo dozvoliti sebi da ignorišemo našu podsvest. Takođe, ne možemo ni da joj bespomoćno prepustimo vođstvo. Mi moramo njoj da komandujemo. A da bi to uradili, moramo da suočimo sa njom direktno i iskreno.

Recimo, generalu nije potrebno da poznaje svakog vojnika u svojim jedinicama. Da bi ih pridobio za svoju stvar, zaista nije potrebno da poznaje ni jednog od njih. Ono što treba da radi, jeste da odašilje takav oblik energije koji će oni poštovati i slušati. Isto je i sa našim odnosima sa podsvešću. Nema potrebe da se suočavamo sa svakim mentalnim neprijateljem naših svesnih odluka. Potrebno je da se obratimo našoj podsvesti sa takvom mentalnom odlučnošću sa kojom ćemo pridobiti njenu podršku.

Afirmacija je moćno oružje u rukama onih koji znaju da je koriste. Upotrebljena bez mudrosti, može samo značiti prikrivanje nedostataka pod tepih, umesto rada na njima.

Podsvest je posebno otvorena za svesne odluke u trenucima kada padamo u san ili kada se budimo.

Da li ste primetili, kada tonete u san sa mišlju „tako sam iscrpljen“, nezavisno od toga koliko ste spavali te noći, kada se probudite ujutru i dalje ćete biti umorni. Ako, bez obzira na to koliko ste umorni, utonete u san sa mislima da ćete ujutru da budete sveži, kada se probudite zaista ćete se tako osećati.

Kada želite da nešto afirmišete, vreme za to je dok tonete u san. Sačuvajte tu misao u svojoj podsvesti. Sledećeg jutra dok se budite, ponovite tu afirmaciju. Tako, vrlo brzo možete svoj život promeniti na bolje.

...

Meditacija je najbolji način dovođenja podsvesti u sklad sa svesnim odlukama. Praktikovanje meditacije donosi totalnu svesnost uma: podsvesnog, svesnog i takođe, nadsvesnog (oblasti u kojima se nalaze naše najviše inspiracije). Znači, nije dovoljno želeti samo na svesnom nivou, podsvest se ne sme zaobići.

Učinite afirmacije pozitivnim. Na primer: nemojte reći: „Ne želim više da pušim“, recite: „Ostavio sam pušenje!“

Recite to sa osećanjem kao da problem više ne postoji za vas, kao da ste iznutra slobodni od njega.

Pozitivan pristup je važan ne samo za to što negativnim afirmacijama potvrđujete realnost koju želite da prevaziđete, već i zato što ćete pozitivnom afirmacijom uskladiti sebe zapovestima svoje više prirode.

Jer, u prirodi nadsvesti je da je okrenuta ka rešenjima. Da biste se uskladili sa tim delom vaše prirode, koji na kraju, može da upravlja vašom sudbinom, nemojte da razmišljate o problemima. Ali, sa druge strane, nemojte ni da ih ignorišete. Napregnite svoju volju u punom očekivanju da se za svaki problem može pronaći rešenje.

Budete li sledili ovu praksu bićete iznenađeni kako će brzo pravi odgovori doći do vas. Vi nećete više nailaziti na prepreke oko sebe. Oni će za vas jednostavno prestati d apostoje. Vi ćete gledati izvan njih, prema prostranim livadama i visokim planinama proširene svesti i proširene snage. A sve to vreme, naravno, budite orijentisani ka rešenjima!

...

Energija stvara magnetizam. Što je jači tok energije, veći je magnetizam. Magnetizam je, u krajnjoj liniji ono što privlači sve što dobijamo u životu. Ali, postoji i negativni magnetizam. Znači, čime se naelektrišete to ćete i privući. Naš magnetizam zavisi u najvećem stepenu od toga gde usmeravamo svoju pažnju, volju, misao, osećanja...

Pozitivne misli su namagnetisane. Negativne misli su takođe namagnetisane.

Dakle, imamo dva izbora. Hajde da gajimo stav veselosti!

Budite uvek pozitivni, uvek veseli, uvek puni nade, vere i ljubavi. To će ojačati vaš magnet u pravom smeru.

Teška vremena ne traju zauvek – čvrsti ljudi ih prevazilaze:

Promašaj ne znači da ste promašeni, on samo znači da još niste uspeli.
Promašaj ne znači da ništa niste postigli, on samo znači da ste nešto naučili.
Promašaj ne znači da ste budala, on samo znači da ste imali puno vere.
Promašaj ne znači da ste osramoćeni, on samo znači da ste bili voljni pokušati.
Promašaj ne znači da ste manje vredni, on samo znači da niste savršeni.
Promašaj ne znači da traćite vreme, on samo znači da imate razloga da počnete ponovo.
Promašaj ne znači da trebate odustati, on samo znači da se morate više potruditi.
Promašaj ne znači da nikada nećete uspeti, on samo znači da će malo duže trajati.
Promašaj ne znači da vas je svevišnji napustio, on samo znači da svevišnji ima bolju ideju za vas...

TA NEZGODNA PODSVEST

Bilo bi lako da kontrolišemo um kada bi bili suočeni samo sa procesom svesnog razmišljanja.

Ali, svesni um je samo vrh beskrajne "ledene sante" svesti.

Uronjen duboko u nesvesno, suviše duboko i za svesno prepoznavanje, on je beskrajno carstvo neispunjenih želja, nerazrešenih težnji koje često ustaju protiv bilo čega što svesno pokušavamo da preduzmemo.
Koliko često se dešava: na jednom nivou naše svesti radimo naporno ka nekom željenom cilju, na nekom drugom nivou se opiremo svojim ličnim naporima. Izgleda da vodimo dvostruku borbu.
Na primer:
Za vreme nekog napornog rada možete poželeti da ne radite uopšte.
Ili, sedite u kancelariji i prepuštate se gledanju na sat.
Ili, zateknete sebe u dnevnom sanjarenju. Možda govorite sebi da je vaš rad naporan, potpuno beskoristan, u bilo kom pogledu.
Ili, možda trošite energiju ramišljajući o nekim drugim stvarima koje biste radije uradili umesto onoga što trenutno radite.
Ili, unapred razmišljate sa nadom o rezultatima onoga što radite, a ne usmeravate pažnju na zadatak koji je sada, tu, pred vama.
Sada, baš sada.
Možemo da ostvarimo veliki uspeh u životu ako disciplinujemo sebe da radimo jednu stvar u određeno vreme, da je radimo svim svojim srcem, da ne budemo rastrojeni brigama zbog onih stvari koje želimo da postignemo ili smo u prošlosti želeli da ih postignemo.
Važan aspekt kristalne jasnoće je da ne radimo protiv sebe mentalno. Ovo je vrlo bitno zbog toga što taj veliki potkontinent u svesti često dokazuje da je lakše reći nego učiniti.
U osnovi svako ljudsko biće se odvaja samo od sebe. Jedan deo naše prirode potvrđuje život, drugi deo, koji se ne slaže sa prvim, odbacuje ga. Sumnja, strah i briga svojim uplitanjem blokiraju čak i naše najbolje namere.
U svakom od nas na jednom suptilnom nivou postoji princip koji uvek kaže "ne". Želja da se izbegne problem radije nego da se sa njim suočimo, želja da vidimo kako nam problemi jednostavno nestaju, radije nego da nastavimo suočavanje, dok nam se oni rugaju i zahtevaju da ih rešimo.
Mnogi ljudi traže spas u nesvesnom. I ne znajući da tu pomoći nema radije skliznu u to stanje.
Tu dolazimo do dela gde nastaje konflikt u čoveku: između onoga što ljudi misle da treba da rade i onoga što im se sviđa da rade. Ovakvi konflikti proizvode unutrašnje komplekse, koji nastaju zbog obuzdavanja ličnih potreba. Komplekse ne možemo odstraniti na taj način što ćemo im se jednostavno prepustiti. Prihvatanjem naše prave prirode postići ćemo unutrašnji mir i odstraniti ih.
...
Poziv da uzdignemo naše stanje svesti dolazi od prepoznavanja unutrašnjih potencijala. Ne od strane drugih. To je unutrašnji poziv da postanemo više budni, da imamo više kontrole nad našim životima, da budemo radije ljubazni nego neljubazni, radije blagi i sposobni za praštanje, nego ljuti.
Znači, dužnost samorazvijanja je samonametnuta, iznutra.
Ako um mudro usmerimo, umesto da pustimo da on upravlja nama, možemo pretvori neuspeh u pobedu.

"Sezona neuspeha je najbolje vreme za sejanje semena uspeha." Jogananda

Zato je značajna koncentracija.
Koncentracija znači usmeravanje pažnje u jednom smeru, a ne kako to većina ljudi radi sve vreme, svesno ili nesvesno radi protiv sebe.
U zavisnosti od stepena na kojem možemo da radimo na našem svesnom umu, zadatak se može više ili manje čisto obaviti. Naš mnogo teži, ali još uvek moguć zadatak, jeste onaj kojim moramo da radimo na podsvesti da bi rešili one aspekte naše prirode koji rade protiv naših aktivnih odluka.
U stvari, mi moramo da prihvatimo činjenicu da se sve vreme nalazimo u agoniji naše unutrašnje borbe.

KONCENTRACIJA

Koncentracija je sposobnost oslobađanja uma od lutanja pažnje, uključujući tu i naše misli i emocije i njihovo usmeravanje ka jednom objektu. Svejedno je da li ga usmeravamo na nekom ka nekom posebnom stanju ili nekom konkretnom cilju.
Mnogim ljudima takva mentalna kotrola je naporna. U izvesnom smislu, to i zahteva napor, ali u drugom smislu to je pogrešno. Dakle, dokle god neko pokušava da se koncentriše, neće biti u stanju da se koncentriše delotvorno.
Duboka koncentracija je moguća samo u stanju unutrašnjeg mira.
Kada postoji napetost, bilo fizička ili mentana, nemoguće je koncentrisati se. Ako je na primer, obrva naborana u zabrinutosti, ili ako su vilice ili šake stegnute, sve su to znaci da velika količina energije nije usmerena ka jednom cilju.
Redovnom meditacijom može da se postigne taj unutrašnji mir, a time i razvije snažna koncentracija.
Mnogi ljudi pogrešno praktikuju meditaciju. Veruju da meditacija predstavlja jednu vrstu bega od stvarnosti, izbegavanje svakodnevnih odgovornosti, itd.
Međutim, meditacija je najefikasniji način osposobljavanja ne samo za suočavanje sa životnim izazovima, već i za njihovo prevazilaženje.
Duboka snaga koncentracije osposobljava čoveka za rešenje nekog problema, možda i za minut, oko koga bi inače mogao da se muči i nedeljama. Takva koncentracija savršeno prirodno stvara snagu volje koja je potrebna da bi se postigli rezultati u svemu čega se prihvatimo.
Još jedna bitna stvar u razvijanju koncentracije je unutrašnja jasnoća: kristalna jasnoća rezonovanja i osećanja. Naravno, sve to ide iz stanja unutrašnjeg mira.
Kristalna jasnoća znači da vidite sebe i sve druge stvari kao aspekt jedne više stvarnosti, da nastojite da postignete svesnu usklađenost sa tom stvarnošću i da sve stvari posmatrate kao kanale za izražavanje te stvarnosti.
To znači da vidite istinu u jednostavnosti, da nastojite uvek da budete vođeni čistom istinom, a ne uverenjem i onim što stvarno jeste, a ne svojim predrasudama.
To podrazumeva da se stvari posmatraju u odnosu na njihove najšire potencijale. U odnosima sa drugim ljudima, to znači da uvek nastojite da njihovu stvarnost uključite u svoju.
Zbrkane misli i osećanja stvaraju haos kako iznutra tako i spolja. Unutrašnja konfuzija je suprotnost koncentraciji, a unutrašnja jasnoća je odraz koncentracije.
Kada je um čist, on se prirodno okreće ka jednoj odluci. Znači, ograničavajući sebe da u jedno vreme radimo ili razmišljamo samo o jednoj stvari, otkrivamo da se u umu postepeno razvija jasnoća.
Koncentracija uključuje odbrambeno zatvaranje uma od svih misli i utisaka koji odvlače pažnju. Naravno, nije lako ne misliti o mnogim stvarima.
Recimo, pokušajte da kažete sebi da nećete da razmišljate o ledenim santama. Koliko često u običnim okolnostima će vam pasti na pamet misao o ledenim santama. Verovatno nikada, osim ako ne živite u polarnim oblastima. Ipak, ako vaš um ne ume da koncentriše, sama odluka da ne mislite o ledenim santama može biti dovoljna da utiče da ne mislite ni o čemu drugom.
Zato, da bi razvili koncentraciju, mnogo je važnije da se pozitivno usmerimo na jednu stvar u određeno vreme, nego da izbegavamo da mislimo o drugim stvarima.
Pokušajte da budete absorbovani u jednoj misli u određeno vreme. Niko ne može da radi više stvari istovremeno tako da budu delotvorne. Ostavite, na trenutak, sve druge stvari, osim jedne na koju ste odlučili da usmerite pažnju. Ne naprežite se, opustite se. Budite zainteresovani za ono što radite. Absorbujte se u to.
Kada ljudi odu u bioskop možda će otkriti da su se bez napora udubili u priču, jednostavno zašto što im je probudila interesovanje. Na takav način nastojte da fokusirate svoj um na sve što radite.
Šta god da radimo, potrebno je da treniramo naš um da radi sa pažnjom usmerenom na jednu stvar. Potpuno jednostavno, to znači da budete zainteresovani i uključeni u sve što radite.
Radite jednu stvar u jedno vreme, a kada je radite, poklonite joj svoju punu pažnju.